Bojan Krivokapić: Mrtvima krevet ne treba (2018.)

Lapis Histriae 2018: finale

BOJAN KRIVOKAPIĆ

Mrtvima krevet ne treba

 

U vratima obaveštenje, pismo, bela koverta, sve češće stižu u belim, plave postaju delom sećanja. Za sedam dana, u 8.35h. Ubitačna preciznost.
Iz stana će izneti: trpezarijski sto i šest stolica, dvosed, trosed, stari kredenac kupljen pre pedeset godina u Zavidovićima, televizor, bračni krevet. Odneće sve što nam ne treba, nataložena, neprovetrena sećanja: mamina besomučna dovlačenja naštancanih slika, uramljenih, s motivima violina i trešanja, suncokreta i šumskih potoka. Poskidaće ih sa zida.
Kredenac ćemo isprazniti: keramički držači za salvete, moja medalja Pot ob žici Ljubljana, pohvalnice koje je mali brat dobijao u školi, za odličan uspeh i primerno vladanje, za isticanje u sportskim aktivnostima – odbojka, i jedna diploma za najlepši crtež u drugom osnovne, pa stare novčanice koje smo svi skupljali, nekoliko praznih kutijica od nakita, koji je mama prodala. Kredenac će izneti brzo, usput će ga okrznuti. Iza njega će ostati hrpa prašine i psećih dlaka, sličice fudbalera, celofan od bombona i jedan češalj.
Prostorija će izgubiti i poslednje obrise doma.

*

Trajalo je devet sati. Počelo je oko ponoći. Govori sestri da kreće, da ne može više da čeka, sestra joj kaže, Lezi! Bolovi su sve jači, kontrakcije sve češće, sve joj je teže. Svi je ignorišu. Doktor, kasnije će se ispostaviti poznat po traženju trista nemačkih maraka za porođaj, nije se pojavljivao. Onda se ipak pojavio. Stavljaju je na krevet, vezuju joj ruke i noge. Trajalo je devet sati. Karlični porođaj. Hydrocephalus, rekli su. Videćemo. Deluje kao da ih ne čuje, ali čula ih je. Hydrocephalus, vodena glava, dete punoglavac. Neće preživeti. Nije proplakalo. Pljuskaju ga, okreću naopačke, vraćaju u prvobitni položaj, pa opet pljuskaju. Onda se začuje plač. Inkubator. Videćemo, rano je za prognoze, govore. Njena krvarenja ne prestaju. Videćemo, rano je za prognoze, opet kažu. Dete punoglavac bilo je u inkubatoru pune tri nedelje. Nije hydrocephalus, izgovaraju joj jednog dana. Bila je to naša greška, samo je malo glavat. Imate li nekog glavatog u porodici?, pitaju. Ona klima glavom, kroz suze. Ne kaže ni da ni ne. Tri nedelje u bolnici i izlazi iz inkubatora. Mali brat.

 

*

Tih je godina subotičko porodilište bilo poznato po nedostatku medicinske opreme, neljudskom tretiranju trudnica i porodilja, čestoj sepsi i naglom umiranju novorođenčadi. Umirali su preko noći, padali kao muhe, neplačne prozirne bebe. Ali nisu sve umrle. Spekuliše se da su neke kasnije prodate.

Trista nemačkih maraka trebalo je dati doktoru za porođaj, to je bila tarifa. Nisu imali trista maraka, mislili su da ne mora, da ne treba. Kada je nekoliko nedelja ranije rekla da bi možda trebalo negde pozajmiti te pare, za svaki slučaj, zlu ne trebalo i daleko bilo, on joj je rekao, Nemamo, a i sve je u redu. Otac. Nije se treznio tih nedelja. Kao ni prethodnih godina. Kad je saznao za porođaj pozvao je svoju majku, da joj javi da je dobio još jednog sina. Ova se netom pojavila s bocom lozovače. Sedeli su, nazdravljali novom životu i jedno drugom, za tebe sine, za tebe majko, i tako u krug dok u boci više nije bilo niti jedne kapi, a njih dvoje se razlili po stolu.

Povremeno provirim iz sobe, tada već skoro petnaestogodišnjak, dišući plitko, između tuge i besa. Trebalo bi otići u podrum po kolevku, kažem. Njih dvoje kao da me ne čuju. Tu sam kolevku, u kojoj se pre četrdeset godina ljuljao otac, pa onda gomila rodbine, uglavnom muške, pa ja – doneo sam. Stara drvena kolevka premazana belom farbom. Malo je vonjala na podrumsku memlu. Detaljno je brišem sa svih strana i stavljam u sobu pored bračnog kreveta. Taman toliko mesta ima između kreveta i ormara. Nalazim male plahte koje perem na ruke i dugo, dugo ispiram, da izađe miris. Za bebu, govorim im, mora joj biti čisto. Za malog brata.

*

Sve češće na razna vrata kucaju oni – izvršitelji. Sve češće, iz raznih razloga, ljudi ostaju prvo bez obrisa doma, a na koncu i bez doma. Jer ne mogu da plate.
Mali brat pita, Šta ako Ivo bude lajao na njih? Da ga zatvorim na terasu?
Neka laje, kažem.
Mali brat je uzrujan. Kakvi su to ljudi?, pita dalje. Zamisli da ti je to posao, ideš po kućama i otimaš nameštaj. Ne kažem ništa. Ivo će uskoro zalajati.
Stamena, tako se zove naša izvršiteljka. Tako je zovemo mali brat i ja. Visoka, plava, blizu šezdeset godina, ima kancelariju na Bulevaru oslobođenja. O-slo-ba-đa. Ona oslobađa. Sedi za masivnim stolom od orahovine, iza nje zastava. Glas joj je blago promukao, kao da je ceo život vikala. Na nas nikad ne viče, nama Stamena sasvim pristojno, uljudno kaže, Momci, takva i takva stvar. Takav je zakon. Mladi ste, život ide dalje. Kaže to i da nam znak da odemo. Mali brat ne kaže ništa, ja pokušavam da je gledam pravo u oči. U njenim očima ne vidim ništa. Okrenemo se i izađemo iz kancelarije. Tako nekoliko puta.

*

Član 325. Zakona o izvršenju i obezbeđenju

Ovlašćenja izvršitelja

U predmetima izvršenja i obezbeđenja potraživanja, u skladu sa odredbama i ograničenjima propisanim ovim zakonom izvršitelj:

postupa po predlogu za sprovođenje izvršenja i određuje način izvršenja, ako izvršni poverilac nije odredio način izvršenja; postupa po predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi ostvarenja novčanog potraživanja po osnovu izvršenih komunalnih i sličnih usluga; dostavlja svoja akta, kao i podneske i sudske odluke po ovlašćenju suda; utvrđuje identitet stranaka i učesnika u postupku izvršenja; prikuplja podatke o imovinskom stanju izvršnog dužnika; donosi zaključke, sastavlja zapisnike, zahteve i službene beleške u skladu sa ovlašćenjima iz ovog zakona; sprovodi popis, procenu imovine, plenidbu i prodaju pokretne imovine i nepokretnosti; o svom trošku i na svoju odgovornost poverava trećim licima prodaju imovine; prima i čuva popisanu ili obezbeđenu imovinu izvršnog dužnika, nalaže prenošenje vlasništva nad imovinom i obavlja deobu imovine i novčanih sredstava ostvarenih njenom prodajom; sprovodi iseljenje i druge izvršne radnje neophodne radi sprovođenja izvršenja, u skladu sa zakonom i drugim propisima; na zahtev izvršnog dužnika, odnosno izvršnog poverioca posreduje u cilju postizanja sporazumnog rešenja; prima i prenosi novčana sredstva, u skladu sa ovim zakonom; preduzima i druge radnje predviđene ovim zakonom.

*

Jutra su nekad mirisala na karamele, pretapala se u guste lepljive dane, a uveče prelazila u blagu mučninu. Dani su se kotrljali, odbrojavali.

*

Jednog jutra Asja mi javlja, Crni je umro. Baš tako kaže: umro, a ne uginuo. Mama joj je tog jutra javila, umro je u snu, zaokružio je svojih petnaest godinica. Ne mogu prestati da plačem, kaže. Ni ja, odgovaram. Jedino još za psima zaplačem.
Njeni su roditelji jedne zime udomili Crnog na Čengić vili, Čvila – sarajevsko raspad naselje. Crni se prvo zvao Mali, ali je onda porastao. Dajte mu neko drugo ime, pokušavala je. Pa kad je crn, šta fali, odgovarao joj je otac. Asjin otac je penzionisan pre vremena. Bolje išta – nego ništa, kaže kad ga neko pita za penziju. Dane provodi šetajući s Crnim i vozajući se tramvajem na relaciji Ilidža – Baščaršija. Da izađem malo iz kuće, kaže.
Tako, Crni je umro u snu. Belkisa ga je tog jutra zvala, nije se odazivao. Onda mu je prišla, Hajde, bolan, ustaj, idemo u šetnju, hajde, šta ti je? Prošla mu je prstima kroz staračko krzno. Još je bio topao.
Petnaest godina uzajamne ljubavi i sreće, pokušavao sam da utešim Asju, ne uspevajući ni sebe da ubedim u tu pojednostavljenu istinu.
Crni je sahranjen negde između Sarajeva i Hadžića. Fikret ga je zakopao. Belkisa i Asja nisu prestajale da plaču, dok se on bezuspešno trudio da im suze prekine svađom.
Crni je otišao u džennet za pse.

*

Mali brat ima blještavo bele zube, osmeh za reklamu. Jedna prijateljica mi je jednom rekla, Bolje da slomim ruku, nego zube. Samo su mi zubi još ostali.
Kad odem kod zubarke, kažem, Neka košta šta košta, osmeha se ne odričem.

*

Jednog popodneva na terasu je sleteo galeb, velik, beo, zločest, kakvi galebovi jesu. Preko kljuna je posmatrao sobu, bez trunke straha. Galeb čokolada postala je nejestiva, kao da gutaš palminu mast. Ista je kao Milka, ne možeš je odlomiti, topi se pod prstima.
Jato belih galebova nadleće Dunav, trom i smrdljiv. Pored Dunava sahranjena je Dunja. Ona i Ivo su živeli zajedno devet godina. Udomljeni sa ulice. Zima, 25. januar, ledeni dani. Mali brat ide kroz šumu, nosi je u naručju, umotanu u belu plahtu. Ja kopam pseću raku. Zemlja se zaledila. Za njim ide nekoliko lutalica, laju. Neka laju, kažem, ovo je pseća sahrana. Malom bratu niz obraze liju ledene suze, padaju kao klikeri. Zakopavamo je.
Iz Dunje je izraslo cveće. Njenom smrću smo još jednom sahranili mamu. Danas je Dunja šuma, Dunavski rit, a mama se odavno slegla s blatnjavom vojvođanskom zemljom, daleko od šume. Bračni krevet u kojem su spavale, odneće izvršitelji. Mrtvima krevet svakako ne treba.

*

Zapeo sam o diplomu, kanta za smeće se izvrnula i iz nje su poispadale tablete protiv komaraca. Pre toga diplomu godinama nisam mogao da nađem. Tražio sam je po kutovima stanova u kojima sam živeo, ispod kreveta, na dnu kutija u kojima se taložilo sve što sam godinama vukao za sobom. Breme života, bezbroj priča i pričica koje su čekale po najrazličitijim stvarčicama. Sve samo smeće kojeg nisam uspevao da se rešim. Često bih, u situacijama u kojima se to ponajmanje očekivalo, zaboravljao da imam diplomu. Jednostavno, taj skupo plaćeni papir i ja nikada se nismo saživeli, nismo srasli. Na kraju sam je našao na ustakljenoj terasi, između bratovljevog radnog stola iz mlađih razreda, i zida. Nekakvim čudom, ili pukim slučajem, za svih tih nekoliko godina diploma nije povukla vlagu. Tako, danas je ona na vidnom mestu, pored kante za smeće. Ako zatreba.

*

Mali brat hoće da promeni školu. Šta ti je, šta se događa, je li sve OK?, pitam ga jednog dana. On samo ćuti. Ponavljam pitanje, ne odustajem. On samo ćuti, blago stiska usne, a u uglovima očiju mu zaiskre suze. Dobio sam trojku iz pesmice, kaže. Pa dobro, jebeš pesmicu, dodam. Ali naučio sam je, znao sam sve napamet, sve kako je nastavnica rekla, nastavlja kroz suze. Na kraju sam napravio grešku, nikako da izgovorim jednu reč, tu sam zapeo, a ona mi je rekla – Tri. Pitao sam je zašto trojka kad sve znam. Rekla je – Javi se kad prestaneš da mucaš. Onda su se skoro svi smejali. Dok to govori, malom bratu niz obraze liju krupne suze. Dok to govori, mali brat ne muca. Ali nisam plakao u školi, samo sad, dodaje. U redu je, kažem, ako hoćeš, promenićemo školu. On me pogleda, suze polako prestaju da se slivaju niz njegove obraze i kaže, Stvarno? Da, kažem, izaberi školu, sredićemo to. I dan se nastavlja.

*

Male čiope lete iznad Trga Svete Barbare, oko planine se skupljaju oblaci, uskoro će krenuti histerične kiše, što nekima će biti nepodnošljivo, nekima će živci treperiti, nekima će se razlivati nervoza po stomaku, meni ne. S prozora gledam te male ptice dok nadleću oronule zgrade u svom stilu salto mortale. Gledam u prozore stanova u tim zgradama, pokušavam da ugledam ljude, ali ljude nikad ne vidim, u tim zgradama kao da nema ljudi. Jedne je noći kiša padala dugo i tiho, a lampioni su bacali neku zlatnu svetlost na kamene ploče po kojima svaki dan prolaze ljudi, neki domaći i turisti, uglavnom turisti. Prozor s kojeg promatram čiope gleda na Trg Svete Barbare, dok soba u kojoj spavam gleda na usku ulicu Janeza Trdine. Nikad pre toga nisam čuo za ime Janez Trdina. U toj su sobi roletne pokvarene, pa je stalno sumrak. Prvi put u životu spavam u tako velikom krevetu. To je najduži i najširi krevet u koji sam legao. Kada spavam sam, ležim dijagonalno. Imam pet jastuka i jedan veliki lancun. Jednom nas je spavalo više od dvoje i to je bilo taman. Spavali smo do podne. Onda smo ostali samo dvoje. Ležali smo u tom krevetu dok se sumrak sobe nije sjedinio sa sumrakom grada. Duž celog zida je veliki regal, ima sedam krila. Otvorio sam samo jedno i tu posložio svoju robu. U to jedno krilo mogla je stati roba svih nas koji smo prespavali u velikom krevetu. Ali, niko se neće zadržati, tako da regal ostaje skoro potpuno prazan.
Nekad noću čujem pucketanje. Kažu da je to tako u velikim kućama i stanovima, uvek nešto pucketa, škripi, cvili. Cviljenje još nisam čuo, što mislim da je dobro, jer ne znam šta bih ako nešto zacvili. Taj ogromni stan koji gleda na Trg Svete Barbare jedan mi je od najdražih. Živeo sam u njemu 34 dana i 34 noći. Kad sam odlazio plakao sam, malo da me ne vide drugi, malo pred svima. U autobusu, jedna me žena kod skretanja za Mrkopalj pita, Je li vam dobro? Dobro mi je, samo sam tužan, odgovaram. Ona samo okrene glavu i nastavi da promatra krajobraz. Pre nekoliko godina je bila retko surova zima u Gorskom Kotaru. Toliko snažna da se šuma zaledila, a stabla počela da pucaju. To je šuma prvo cičala, a onda jaukala tako bolno, da su neki od tolike tuge skrenuli s uma. Skrenuti s uma znači postati sumanut. Tako, ti ljudi, izbezumljeni tugom šume, danas su sumanuti. Nema ih mnogo pa nikom ne smetaju i niko ih ne spominje. Šuma je polako zacelila svoje rane, a od one cvileži i jeke ostale su samo natruhe sećanja. Dok putujem kroz Gorski Kotar zamišljam puhove i ljude koji ih jedu, medvede koje sam preparirane, razjapljenih čeljusti, video u jednom restoranu u Korenici, na putu od Zadra do Rijeke. Zamišljam maglu i vilenjake koji kroz tu maglu skakuću i povremeno se nasmeju naglas. Zamišljam lovce koji prolaze pokraj vila ne primećujući ih. Dok oni prolaze, vile im se smeju iza uha. 

*

Onstran festivalske buke, strke i furtutme, žive tihi sarajevski dani, posli Vele Gospe, kad su dani  kraći, a sunce nas svojim kosim zracima priprema za sivotrajuću depresiju čija se histerična faza dogodi oko božićnih i novogodišnjih praznika, kad ideja da moramo biti zajedno u tim svetlucavim trenucima hvata za gušu i stiska žilu kucavicu, i kada više no ikad shvatimo koliko smo sami. Tako je s blagdanima. Gusta tuga kulja u dnu stomaka, kreće kao nešto golemo, nešto što bismo ispljunuli, ali ono ostaje i skraćuje dah.

U Sarajevu se srećemo mi okljaštreni, okrnjeni, oštećeni. Sedimo po kafićima i barhanama, pijemo najjeftinija pića koja nam smantavaju kočnice brzo, a traju dugo. Razgovaramo o svojim kućama koje nosimo na ramenima, krovovima koji prokišnjavaju, frižiderima koji cure i crkavaju, o svojim roditeljima žrtvama tranzicije, i nama, njihovim žrtvama. Razgovaramo o našim životićima koji su prokrvljeni pričama od kojih staje dah, pričama o kojima se ne govori i koje bubre kao potkožni prišt, spreman da počne da širi svoju trulež, svoju gnjilež od koje trunu i druga tkiva. O našim majkama razgovaramo, heroinama i mučiteljkama tih naših životića, rasutih po prostoru (koji se sužava) kao divlji lešnici, koje niko ne skuplja. Prevaljujemo preko usta, Naše su majke i dobre i zle, plašimo se njihovih smrti istodobno ih priželjkujući, kao razrešenje, kao katarzu. Te su majke naše vile i veštice, kamenje u našim džepovima koje one same nemaju snage da stave u svoje džepove i zaplivaju daleko, daleko. Njihovi su životi tempirani bipolarni poremećaji, čiji je okidač sve češće u našim rukama. Jedni smo drugima jastuci u koje možemo da sručimo sve te storije, verujući da smo im se otrgli, da smo ipak normalni. Svesni da ne možemo biti spašeni.

Majka moje majke se ubila, govori mi Lena. Objesila se jednog jutra, u zoru, i ostala visiti na banderi usred sela, dok je neki čovjek koji je krenuo na posao nije primijetio. Kćeri svoje kćeri, meni, ostavila je pismo, nastavlja Lena. Mislila je na mene, zahvalna sam joj zbog toga. Učinila je to jer nije mogla naći način da voli svoju kćer, moju majku, jer moja majka je zla. To je bila njena osveta njoj, za sve, njena pobjeda. Ali i poruka meni i drugima – da se sama ubila, da ju nije ubila moja majka. I ja sad živim s tom istinom, i ne znam što bih s njom. Dok to govori, Lena povremeno povuče dugi dim iz tanke cigarete. Oko nas sede turisti i dive se gradu koji sve tiše cvili. Dan je gust, stuštila se avgustovska omara, glave su upale u ramena.

Moja je majka odlučila otići, sama, govorim Leni. Ostavila je pismo u kojem je rekla: Ne mogu više, odlazim. To je moja odluka. To je pismo negde u kutijama, ispod kreveta, ili iza ormara, ili ko zna gde. Možda sam ga izgubio. Neki ljudi ta pisma čuvaju do kraja života. Ali, poruka nije komad papira, ona je priča koja nastavlja da živi u nama, da treperi negde u krvotoku.

Majka moje majke bila je dobra žena, i nesretna, nastavljam, a Lena me gleda svojim krupnim sivim očima. Obavila je svoj kratki život i umrla, pre svoje pedesete. To je bilo pre više od trideset godina. Ta se žena zvala Draga i izbrisana je iz sećanja retkih koji su je znali.
Jednom kad sam putovao iz Sarajeva za Rijeku, preko Travnika, Jajca, Bihaća i Velike Kladuše, odmah posle granice ušli smo u općinu Cetingrad. Probijali smo se kroz tužne gudure Korduna, kroz gustu tišinu koju remete samo pokoja lisica ili divlji zec. Na jednoj raskrsnici sam ugledao putokaz za selo u kojem je ta žena rođena i odrasla. To je selo danas pusto, niti jedne duše. Draga danas leži u blatnjavoj vojvođanskoj zemlji u kojoj leži i moja majka, koja kao ni ja, tu vojvođansku zemlju nikad nije volela, i koja se iz ovog života ispisala isto pre svoje pedesete. Prebirajući po starim porodičnim albumima, shvatam da nemam niti jednu fotografiju mamine mame, pa je zamišljam po izbledeloj crno-beloj fotografiji s nadgrobnog spomenika, istog tog spomenika na kojem nema fotografije moje mame, niti je uklesano njeno ime, pa ona sad leži u toj zemlji bezimena. Za razliku od Draginih, fotografija svoje majke imam bezbroj, od onih najranijih, s početka šezdesetih godina prošlog veka, do ovih poslednjih, s početka novog veka. Tako, nekad gledam sve te fotografije, prisećam se gestova i glasa svoje majke, na momente mi se razilaze slika i ton, gledam ih i ne znam šta bih sa svim tim. Dok sedimo, Lena i ja prebiramo kamenje po džepovima, i izbacujemo jedan po jedan, praveći se da ne znamo šta radimo.

*

„Iz Srbije se u periodu od 2007. do 2014. godine, prema objavljenim podacima, iselilo oko 300.000 ljudi. Prosečan broj emigranata iz Srbije u razvijene države od 2004. do 2013. je godišnje iznosio 26.000, da bi već 2014. dostigao čak 58.000. Nije isključeno da taj broj i dalje raste, ali noviji podaci još nisu objavljeni.“

„Deložacije su u Srbiji sve češće. Ljude odvode iz njihovih domova, uz krike, u pratnji policije.“

„Iz perspektive države, deložacije su opravdane jer predstavljaju poštovanje zakona. Međutim, takvo formalno posmatranje prikriva činjenicu da je zakon prethodno formulisan na štetu ranjivih kategorija stanovništva.“

„Deložacija predstavlja krajnju konsekvencu transformacije uredbi i prakse u oblasti stanovanja koja je u Srbiji na delu već nekoliko decenija. Možemo je pratiti od Zakona o stanovanju iz 1992. do novog Zakona o stanovanju, održavanju zgrada i socijalnom stanovanju, donetog krajem 2016. godine. Dok je, na osnovu prvog, izvršena privatizacija skoro celokupnog javnog stambenog fonda u Srbiji, nakon donošenja drugog, deložacije su stekle status gotovo primarnog sredstva u rešavanju raznolikih imovinsko-pravnih sporova.“

*

Može i garsonjera, ali Ivo mora s nama, govori mi mali brat.