MAJA SOLAR: Sivilom na sivom (2022.)

LAPIS HISTRIAE 2022 FINALE: posebno priznanje žirija

MAJA SOLAR

Sivilom na sivom

Gledam kako komarac gravitira oko njegove glave. Čini se, već čitavih nekoliko minuta. On nastavlja da priča stameno i izgleda kao da niti čuje niti primećuje leteći objekt. Ništa ga ne ometa. Hm, je li to komarac? Pitam se da li David, koji sedi pored mene i sluša prezentaciju, primećuje isto. Komarac, ili već neki drugi insekt, sleti tačno na prodavčevu desnu slepoočnicu. On nastavlja da priča. Ne pomjera ništa osim usta. Ne mahne rukom. Ne trepne.

Prošlo je pola sata od kako je došao, a prešao je tek delić prezentacije u kojoj opisuje mogućnosti čudesne mašine za čišćenje i održavanje kuće. I kako vam se čini, pita nas nakon svakog segmenta. Šta mislite koliko bi svaka od ovih sprava koštala ako bi se kupovala posebno, otprilike? David i ja lupamo cifre, znamo da je liku bitno da prođe svaki korak i da mu se tako računaju bodovi. Nama je bitno da nam očisti sofu. I ovu u dnevnoj sobi i onu u spavaćoj.

Tek smo se uselili i isprva smo se jako obradovali kada su nam javili da su nas izvukli u nagradnoj igri: dobili smo besplatno čišćenje. Nakon vala ushićenja, David se malo zamislio i onda rekao kako je moguće da su u pitanju lopovi. Jer on bi, kada bi pljačkao stanove, radio to baš tako, objašnjavao mi je. Prezentirao bi kućni uređaj koji navodno prodaje, a istovremeno bi pamtio lica stanarki i stanara, pa kada izađu iz zgrade on bi to znao, sedeo bi u kolima i sve brižljivo pratio. Zar nije čudno, pita me, što su insistirali da oboje budemo tu. Zajedno smo tek nekoliko mjeseci i njegova logika me dosta umiruje. To kako odmah od svega napravi neki plan, pa i od opasnosti. Postoji puno dobrih načina da se obogatimo, kaže, možemo i da pljačkamo. Ipak smo odlučili da budemo u tek iznajmljenom stanu u dogovoreno vrijeme, da se nadamo čišćenju, a osmislili smo i mehanizme kako da predupredimo potencijalnu pljačku naših stvari. Prvo ćemo ih pitati koja kompanija je u pitanju, pa će David guglati i provjeravati, dok ja treba da čavrljam i šarmiram ih. Dosetili smo se i da bismo mogli tražiti neku identifikaciju. Pretresli smo još nekoliko opcija i nastavili da se radujemo besplatnom dubinskom čišćenju sofa.

Ushićenje sada splašnjava, polako se umaramo. A prodavac se zalaufao.

Komarac ili neka druga buba se zadržava na Goranovoj slepoočnici. Tako se zove prodavac, Goran. Studira FTN i ovo je počeo da radi prije dva mjeseca. Podrobno prezentuje svaki korak onoga što mora da ispriča u najmanje dva a najviše tri sata, jer ako skupi te bodove poslaće ga za mjesec dana u Beč na neku obuku. On nam to sve kaže na početku, igra i na skupljanje bodova svojom iskrenošću. Poželim da mahnem i oteram komarca, mušicu ili šta već, ali očekujem da će on to uraditi sam, nemoguće da mu ne smeta. Nastavljam se, zajedno sa Davidom, udubljivati u uloge zainteresovanih slušaoca i kupaca. Pomislim kako bi bilo sjajno da imam te pare, da odmah prekinemo prezentaciju i da poklonim Davidu, koji je ospesivno uredan, čudo od mašine. Komarac odleti, a Goran nakon nekog minuta ustane. Vadi već neki deseti dodatak mašine, kojim sada čisti pod. Još uvijek dosta koncentrisano pratim šta priča, ali pazim i da ne propustim šta se događa sa slepoočnicom. Hoće li se pojaviti makar malecno crvenilo? Prvo ćemo usisati običnim usisivačem, kaže, pa onda našom mašinom. Uključuje Davidov usisivač i pređe u nekoliko poteza preko poda. Onda nam pokaže papirne filtere, ima čitavo pakovanje bijelih krugova. Mali su, oblika kao najmanji heklani tabletići, onih koji su obično ispod pepeljara ili vaza. Jedan filter postavi u neku pregradu, pa usisa istu površinu koju je već prešao usisivačem. Isključi mašinu i izvadi papir na kojem su sivkasto braon ostaci prašine. Čak se može osetiti i pesak, kaže, a mi pipnemo i izražavamo, već ko zna koji put, oduševljenje. Potvrđujemo da nam se i ovaj dodatak sviđa. Letimičnim pogledima shvatam da David postaje snužden. Prezentacija se polako pretvara u borbu između njegovog starog usisivača i male, ali svemoćne, skalamerije: meč između lakoperaša i teškokategoraša.  

Prodavac priča i pokazuje različite načine čišćenja. Postaje sve toplije, iako je danas pala kiša i prilično je hladan ljetnji dan. Mi smo u malom i dobro izolovanom stanu. Otvorena su vrata terase. Goranovo lice je sve sjajnije, glas mu se razmekšava. Priča već skoro sat vremena. Riječi poput rascpucanih kokica ispunjavaju sobu. Dâ nam da uporedimo dva papirna kruga. Onaj koji se lako pocepa je za obične usisivače, onaj neuništivi, koji David i ja pokušavamo nekako poderati ali ne ide, za svemirsku mašinu. Metalna sprava je manja od usisivača, ali ima pregršt dodataka koji su u ogromnoj kutiji. Srebrnasto-crna mašina oštrih uglova izgleda kao opasno vozeće stvorenje iz nekih Ratova zvijezda. Davidov crveni usisivač, koji je najvećim delom plastika, namešten je pored moćne sprave. Stari usisivač, insistira prodavac, traje oko pet godina, a ovo najmanje trideset. Gledam usisivač koji mi liči na mekanog kućnog ljubimca, bacim pogled na mašinu i ona mi se naceri.   

Na Goranovoj slepoočinici se pojavila crvenkasta kvrgu sa bijelom sredinom, znači ipak je bio komarac. Još se ne dodiruje, ne podiže ruku i ne češka se. Nastavlja da pakuje pokazane dodatke. Dolazimo do važnijeg dela, kaže. Vadi plastično crijevo. Nije obična plastika, naglasi kao nešto važno, kompanija je investirala u visoko kvalitetne materijale. Pa namješta istu cijev na tri načina, jer je svaki za drugačiju vrstu usisavanja: za zavlačenje po ćoškovima, usisavanje poda stojećki uspravno bez savijanja leđa, usisavanje gornjih površina, čak i stropa, opet stojeći bez savijanja i izdizanja, bez penjanja na stolicu, gospodski, kaže on. Ovo je već drugi put kako je upotrebio riječ gospodski, pa zamislim sliku ljudi u odelima, sa kravatama, kako usisivaju gornje delove komode. Goran opet ističe kako zdravlje nema cijenu, a ovaj uređaj je rešenje za gotovo sve probleme. Usredsredim se na kvrgu na slepoočnici: prodavac još nijednom nije dodirnuo mjesto uboda, čak ni ovlaš. Mirno, naučenim pokretima i redosledom, pokazuje mogućnosti podnog, stropnog, zidnog i drugih čišćenja. Lice mu se sve više sija. Mokro je. Staloženo pomjera ruke, samo se zlatni lanac oko lijevog zgloba blago zatrese. Kvrga je sve veća. Počinjem da bridim, kvržica iritira mene. Prodavac isključi mašinu i izvadi oba filtera. Prvi, onaj za stare usisivače, pokazuje da propušta prašinu na filter koji je postavljen ispod njega. Drugi filter je nepropustan i ne može se pocepati. U nekoliko navrata ih zamjeni, pa nepropuni filter bude pun prašine, ali drugi ostaje skoro čist. To je još jedan dokaz da obični usisivači ‒ koji dosta usisanog izduvavaju nazad u prostor ‒ propuštaju dobar dio prljavšine kroz papirni filter, objašnjava nam.

To je još jedan dokaz da je Davidov crveni drugar inferioran.

David ustaje i odlazi do terase. Pali cigaretu. Goran zastane i kao da se malo obraduje. Pita ga za jednu cigaru, a ja jedva dočekam da mu ponudim još vode i da izađemo na trenutak iz ekonomskih uloga. Slobodno napravi pauzu, kažem, odmori malo, nije ovo lako. On uzima cigaru i počne da se obraća Davidu opuštenijim tonom u glasu. Iako sam se uzvrpoljila oko sudopera, stalno se okrećem i pratim situaciju sa kvrgom na čelu: da ne propustim momenat kada će se počešati. Prodavac kine. Alergija?, pitam. Da, kaže. Od prašine? Ma ne, na ambroziju. Kvrga kao da se smanjuje, ali Goran čak ni u pauzi ne diže ruku da se počeše. Sada nas opet, kao na početku, ispituje o nama. Pitao je odakle smo, koja smo godišta, pa je pogađao, pa promašio moje za više od desetljeće, pa razogračio oči kada je izračunao razliku u godinama između Davida i mene, i rekao silaznim tonom pa dobro. Već je nekoliko puta zverao svuda okolo i istakao kako smo vrlo pedantni. Pitam se da li će reći još jednom baš ste super, kao što je rekao na početku kada nas je odmeravao. Je l’ mogu nešto da te pitam, zainteresujem se. Naravno, kaže. A koliko si ti uredan? On kaže: iskreno, ne baš toliko. Ne čisti i ne sređuje stan prečesto, ali onda jednom kad se nakani, sve sredi. Ne pitam ga da li poseduje ovu spravu, jer je već rekao da je student i da ovo radi od nedavno kao posao za dodatnu kintu. Sumnjam da to može da si priušti. Deluje čisto, osjeća se neka voćna nota, nešto kao oni dezodoransi koji su bili popularni devedesetih, Denim i slično. Oko lijeve ruke je zlatni lančić, na desnoj je fensi sat.

Predavanje u duhu robne estetike se nastavlja. Slijedi dodatak sa posebno moćnom četkom sa finim dlakama koje usisavaju prašinu iz skrivenih dijelova. Kaže mi da donesem laptop. Odmah otrčim u sobu, ali se malo zamislim dok ga uzimam, jer ako je u pitanju pljačkaš sada zna da imam laptop. Valjda će primetiti koliko je star, možda da ga obavestim kako ne radi nekoliko slova na tastaturi. Donesem komp, a prodavac nekoliko minuta usisava prašnjavo čudo između tipkica koje ne samo da ne vidimo nego, opiše nam, nijedan štapić za uši ne može tako dobro izvući. Pokazuje prethodno bijele filtere, sada prepune prašine. Pitam se da li mi ovo ulazi u nos dok kuckam. Odmah utrčavam u sobu da donesem bežičnu tastaturu od pc-a i vraćam se ushićena kao kad sam na morskoj plaži. Kontam da lik nije lopov nego deda mraz koji će sve lijepo očistiti i spasiti nas od svih prljavština, bakterija, grinja, pijeska i štroka ovog svijeta. On se smeje, ali usisava i tu tastaturu temeljito. Ponavlja koliko je pijesak loš za naše živote, kako uništava nameštaj i stvari, kako je svuda skriven a mi ne znamo. I kako zdravlje nema cijenu.

U pretposlednjem dijelu prezentacije, važnijem od prethodnih, prodavac konačno najavljuje čišćenje sofe. Prezentacija je bila gradualna i u svako segmentu je naglasio kako je sada nešto još važnije, a kako stvari stoje izgleda da ni ovo nije kulminacija. Na redu je, dakle, kauč. Oba kauča, koja su bila tu dok smo se uselili deluju prilično staro. David i ja, a on malo više, zaziremo od korišćenja nečega za šta ne znamo kako i ko je koristio prije nas. David je opsednut čistoćom. Skoro svakog dana temeljno čisti stan. On pere suđe, jer je onda čistije i sunđeri su dobro oceđeni, sve dezinficira visoko-procentnim alkoholom i Asepsolom, kupatilo obilno zaliva Domestosom i usisava na svaka dva-tri dana. Mjesta gdje spavamo, jedemo, kupamo se i vodimo ljubav su crvene zastave na njegovoj mapi za čišćenje. A ako je nešto nepoznato, poput stana u koji smo se tek doselili, to dodatno uključuje antene, pa kao iz topa nabraja šta je sve neko prije nas radio ovde, kakvo bi sve porijeklo fleka moglo biti i koliko mi ljudi dlaka, izlučevina, krmelja, nosnih, ušnih i drugih materija svakodnevno ostavljamo.

Prodavac namješta novi dodatak. David se sjeti da bi mogli da se usisaju i dijelovi trpezarijskih stolica na kojima je tapacirung, na naslonu i na sjedalu. Lik ih čisti, a mi mahnito guramo sto koji smo priljubili uz zid, da bismo oslobodili sve stolice. On ih fakat čisti. Ushićenje je opet u usponu. Nastavljamo da dajemo maksimalne ocjene za svaki dio koji nam Goran prezentira, nastavljamo da budemo iznenađeni koliko je mašina moćna i šta sve izlazi iz površina koje sam prije neki dan ribala četkom i jakom hemijom. Ali ne samo da sva ta uvrežena sredstva ne mogu to da očiste, ona i uništavaju naše stolice i kaučeve, kaže prodavac, pa nam traju duplo manje, a koliko to tek košta. Pri tome, pesak je izgleda duboko u porama stvari, pesak je svuda, poentira.

Onda kreće ono zbog čega se skup organizirao: dubinsko čišćenje kauča. Prodavac prelazi uzduž i poprijeko trećinu kauča, pa zaustavlja mašinu i vadi duple filtere, pokazuje i prljavštinu i propusnost papira starih mašina. Možete ovo i sâmi probati, kaže, a mi uskočimo u segmentirani ritam čišćenja i dijelimo poteze. David očisti jedan dio, pa pusti prodavca da isključi mašinu i opet nam pokaže filtere. Ja očistim još jedan dio i pustim ga da opet isključi mašinu i slavodobitno potvrdi svemoć tehnologije pokazujući filter prepun prašine i pijeska. Nekoć bijeli papirni krugovi tetovirani su svim nijansama sive. Htela sam odmah da ih bacim, jer znam kako se David osjeća okružen dinama prašine, ali prodavac kaže da moraju ostati. Napomenuo je kako će ih ostavljati svuda po stanu, da neko ko ga je dovezao i ko će ponovo doći na kraju ‒ neko ko je očito nadređeni ‒ vidi šta je urađeno. Ok, kapiramo. Nastavljamo čišćenje sofe. I David i ja u segmentiranim potezima pravimo vrlo temeljne prelaze preko kauča, posebno na dijelovima sa strane gdje se obično naslanjaju glave. Sve se odvija u uigranom ritmu: prodavac priča, pokaže, mi probamo, samo segment, ne odjednom cijelo kako bismo inače čistili, mašina se isključuje, vade se filteri, iskazuje se oduševljenje. I nakon nekoliko ponavljanja, opet slede pitanja: i kako vam se sada čini, i da li biste voleli imati ovako nešto, i šta mislite koliko bi ovakav jedan uređaj namenjen samo za to koštao ako bi se kupovao posebno, i koliko ovo košta ako se radi trideset godina. Brutalno, apsolutno, pa prilično skupo, štajaznam, oko sto eura, ne nije, između petsto i hiljadu je, hmm, šta ti misliš, evo staviću najjeftiniju cijenu, evo je l’ vidite koliko prosječno jedna porodica potroši na to i to, čak i onda ako ne čisti preterano, vauuuuu, strava, baš se isplati, neverovatno, toliko godišnje? Mi nismo i nikada nećemo biti porodica, pomislim, ali mogao bi više da nam usisa i taj drugi kauč, prošlo je dva sata i sada sam već jako gladna. Čujem kako creva grgolje. Stavimo karakterne maske potrošača i nastavljamo.

A sada naj naj najvažniji deo, kaže prodavac. Ovo sam ostavio za kraj jer je najbolje, jer zdravlje, pogleda nas značajno pa nastavi: nema cenu. Dobro, i ovo za tepihe je najvažnije, ali pošto ste rekli da nikada nećete imati tepih onda ništa, ’ste sigurni da nikad nećete imati tepih? Možda se predomislite. Ako hoćete da vam pokažem za tepihe, možemo da probamo sa otiračem ispred vrata. Ma ne, stvarno nema potrebe, sigurno nikada nećemo imati tepihe, ne volimo ih, David i ja u nedogovorenom horu krećemo da ubrzavamo stvar. Vrijeme je da se nagrada besplatnog čišćenja ‒ koja za sada košta dva sata našeg naprezanja ‒ privede kraju. I vrijeme je za našu večeru. Goran deluje prilično umorno, ali je i dalje ozaren. Ipak, sada se događa najvažniji dio, a kupci su svaku dodatnu alatku ocijenili maksimalno. Kada nas je pitao koji dio nam se najviše sviđa, nismo mogli odlučiti, naveli smo nekoliko dodataka koji su nam u samom vrhu. I svaki put smo potvrdili kako bismo definitivno želeli da imamo bijesnu mašinu.

Prodavac vadi najkabastiji metalni dodatak, prilično velike usisne površine sa četkama. Opet se približi Davidovom crvenom usisivaču i uzima kraj cijevi. Izloži obe završne jedinice priljubljeno, je l’ vidite koja je razlika, kaže. Uuu da daa, mnogo moćno, govorim dok buljimo u glomaznu završnu četku maestralne mašine i malecnu plastiku Davidivog ljubimca. David šuti. Demonstrator objasni kako je ovaj deo prva stvar zbog koje je kompanija poznata, jer se najviše tiče zdravlja, a zdravlje..., pogleda nas, nema cijenu, ja ko iz topa. Održi malo predavanje, ovog puta o grinjama, onda natakne crnu krpu ‒ koju nam prvo izokreće kao kakav mađioničar koji pokazuje da nema nikakvih trikova – na mašinu. Konačno odlazi u spavaću sobu. Pomislim kako je sjajno što je najvažniji dio čišćenja zapao baš kauč na kojem spavamo, ima da budemo zdravi ko komarci.

Kauč se rasklapa. Onda se mali bijesni robot uključuje i postaje najbučniji do sada. Poput kosilice. Prodavac prelazi preko kreveta čitavom površinom. Isključuje svemirski objekt, nosi crnu krpu u dnevnu sobu, mi kao pilići za njim. Rasprostire krpu, okupljamo se u krug i napeto čekamo nastavak objašnjenja. Na krpi je kupa beličasto-sivkaste prašine. Pitamo šta je to, možda je malo gadno, kaže, ali to je otpad od grinja. Kako misliš otpad, nešto kao govna od grinja, ma nee, to su ostaci grinja. Znači leševi. Pauza za tišinu. Pa nastavak: da, zamisli koliko toga inače ima ako je ovo iz kauča koji je nedavno riban i dezinficiran. Onda traži novčić. David donese kovanicu od pet dinara. Lik zahvati grinjo-prašinu kovanicom i zapali je. Odmah se osjeti čudan miris. Ponuka nas da se približimo da dobro onjušimo to sranje. Pa zbaci prašinu sa novčića i vrati ga nazad Davidu. On ispruži dlan, kao znak za stop, ne nee, kaže i odmahne glavom. Prodavac se smeje. Kaže da to nije sve i ponavlja postupak još tri puta. Svakog sledećeg puta kupa je manja, a na kraju prašina više nije kupasta, nego tanka srebrnasta Rošarhova mrlja od preminulih grinja.

Sada i prodavac i onaj nadređeni sede ispred nas. Vrijeme je da im temeljito objasnimo kako nećemo kupiti mašinu neverovatnih mogućnosti, fantastičnih energetskih i, dugoročno, novčanih ušteda. Nadređeni pita smije li zapaliti cigaru. Goran i od njega traži još jednu. Naravno, može, samo još nemamo pepeljaru, kaže David. Nema veze, poslednja je pa ću tresti u kutiju, ležerno kaže nadređeni i nastavlja ubeđivanje. Prvo istakne koliko mu je zanimljiv moj „ruski‟ akcenat, ja kažem „hrvatski‟ a on ništa ne odgovori. Onda nas pita sve isto što nas je Goran pitao: da li nam se sviđa, koliko nam se sviđa, da li bismo voleli da imamo. Da, jako, da mogu evo sad bih kupila spravu kao poklon Davidu, za Dan republike ili za rođendan, jer to bi bio najbolji poklon za njega, kažem. Ali mi nemamo taj novac, naglasim. E zato postoje mogućnosti plaćanja na rate, kaže nadređeni, pa ponudi prvu opciju, a nakon nekoliko minuta našeg odbijanja ponudi i drugu, povoljniju opciju. Kaže i zar vam je stvarno pedeset eurića mesečno puno, kad znate koliko se dugoročno isplati. Druže, kažem, realno, s obzirom na naše prekarne materijalne uvjete i situaciju, mi narednih godinu dana ni u ludilu ne možemo ovako nešto da kupimo, jedino kad bismo dobili na lotou, ali jebiga ne igramo loto. Dobro, kaže on kratko i hladno, završiću cigaru u hodniku. Naglo ustane, pozdravi se i izađe. Tajac. Naš demonstrator još stoji pored vrata terase, slegne ramenima i kaže: to je Zoran. Pa dobro, pomislim, boli nas kurac i za Zorana, a i za tebe, hajde više idite, prošlo je skoro tri sata i gladni smo. Ali Goran mirno dovršava svoju cigaretu, pa sedne na očišćeni tabure. Sada se vidi da je premoren. Samo da obavim poziv, kaže. Priča, izgleda, sa nadređenim, koji verovatno dreždi negde ispred ulaza. Onda nas obaveštava da je sledeća „dobitnica‟, kakva sreća, također u našem ulazu, eto ne mora da ide dalje. Pošto smo ranije završili, ima još pola sata do prezentacije. Onda sedi i ćuti nekoliko sekundi. Sada ja naglo ustanem i počnem da vadim patlidžan iz frižidera. Kažem Davidu, kao da se nekome nešto pravdam, moram ga iseći da stigne da se odgorči. Kako Goran i dalje sedi na tabureu i zamišljeno gleda u jednu tačku, počinjem ubrzano da spremam klopu. Goran opet uzima telefon i zove. Ovog puta razgovara sa sledećom sretnom dobitnicom. Ona mu potvrdi da je kući i da slobodno može doći ranije. Nakon pozdrava, ponovnih potvrda koliko nam se sprava sviđa i kako ćemo je nekad u budućnosti verovatno kupiti, Goran konačno odlazi. Verovatno ćemo kupiti mašinu kad se obogatimo pljačkajući stanove, pomislim. Prodavac je na kraju još jednom rekao baš ste super, a onda i mi njemu da je i on super, i još: sretno druže,  želimo ti da dobiješ taj Beč. Hvala, ajde ćao, ćao.

Sačekali smo koji minut, da nas ne čuje, onda prasnuli u smijeh. Jesi li video kako ga je ujeo komarac a kako nije ni trepnuo ni pomjerio se, pitam Davida, a on oduševljeno potvrđuje. Koji lik, kažem i smejem se. To je zato što on nije čovek nego prodavac, kaže David. Mahnito prepričavamo dijelove događaja dok pravimo večeru. Cerekamo se, iako smo čišćenje platili skoro tri sata vremena. Ipak, divimo se očišćenim kaučima, stolicama, čak i tastaturama, možda nas je ipak zadesio lutrijski zgoditak. Sjetim se Karverove priče Uterivači, koju sam nedavno čitala i baš tada pomislila kako mi nikada niko nije pozvonio na vrata radi čišćenja. Eto, kažem Davidu kroz suze, dogodila se neka karverovska situacija. Peku me oči od luka koji David seče. I njemu se slivaju suze. A jesi čula kad je opisivao kako mi mislimo da usisivači usisaju, ali to je privid, zamisli, on je to rekao za sve usisivače, kaže. I to uporedjivanje, pa nije ta sprava samo usisisvač da bi se upoređivala sa usisivačima. Stavlja luk na tiganj. To je uvreda za čitav rod usisivača, kaže. Smejem se, a on se približi i zagrli me s leđa.

Stan miriše na tikvice, patlidžan, crveni i bijeli luk. Oktobarski sumrak se ušuškava kroz terasu. David se nasloni na kuhinjsku radnu površinu. I dalje je zamišljen. Puši još jednu cigaru, dok se povrće u tiganju krčka. A je l’da da moj usisivač super čisti, više potvrdi nego što me pita.