Stamen Milovanović: Imenjaci (2018.)

Nagrada Lapis Histriae 2018

 

Stamen Milovanović

IMENJACI

 

            Najdena su nekada, ranije, u toku noći često budile meke i tople ženske ruke. U snu bi prvo osetio blagi dodir jagodica, lahorast i mekan kao da ga ptičjim perom po čelu miluju. Prsti  bi, potom, skliznuli niz oba obraza, dlanovi se sreli na vrh brade, i kao okrilatili, meko i toplo grejali mu lice. Pratio bi ih nežan i umilni ženski glas šapućući mu nerazumljive, tajnovite reči čiji je smisao samo nejasno naslućivao, zbog kojih je, probuđen, dugo ostajao bez pokreta, naslađujući se zapamćenom toplinom i melodijom glasa, svestan da će sve to nestati kad širom otvori oči. Kako mu je vreme, činilo mu se, pod nogama sve brže izmicalo, ta noćna buđenja su se proredila. A kad je minule godine u parkovskom grmlju našao odbačeno štene, i drhtav ga u stan doneo, sasvim su prestala. Ostalo je samo sećanje i povremena želja da još jednom, bar u snu, oseti ono što na javi nikada nije doživeo.

            Te noći probudio ga je dodir. Neko ga je povlačio za rukav košulje. Odmah je znao, osetio je, da to nisu ruke iz sna. Otvorio je oči, okrenuo se na bok, i upalio stonu lampu. Pas je, upravo, skidao nogu s kreveta, tiho cvileći, trepćući zasenjenim kapcima. Otišao je do hodnika, ka izlaznim vratima, vratio se krevetu, i opet ga šapom povukao za košulju.

Najden se pridigao i seo. Levu nogu spustio je na tepih pokušavajući da odredi koje je doba noći. Pas je još nervoznije skičao i neprestano špartao do izlaznih vrata i njega na krevetu.

 - Šta ti je, imenjače?... Izgleda da te je baš opelo... I tebi je popustila petlja - reče mu s razumevanjem, ali mu se i dalje nije ustajalo iz tople postelje.  – Obavi to tu u uglu, slobodno! Ja ću ujutru počistiti - kaza i opet se opruži.

Pas je stajao na pragu hodnika, dvaput glasno lanuo, i kao u očajanju, nastavio molećivo da cvili šarajući pogledom od njega k izlaznim vratima.

Najden je znao da psa samo velika nužda vuče napolje, ali se njemu nije izlazilo iz stana. Sve mučnije mu je bilo da čeka lift i da trpi grdnju i prekore stanara dok bi u strahu, brzo i ljutito, zatvarali vrata kad ih ugledaju u kabini lifta.

Pas je opet prišao krevetu, skočio prednjim nogama na postelju, i tako propet, gledajući ga ravno u oči, kao da mu naređuje, glasno lanuo. Najden se uplaši da će pas u nedoba probuditi susede, pridiže se, spusti noge na tepih i navuče papuče:

- Ne ljuti se odmah, imenjače... A možda si u pravu. U ovo doba nikoga nećemo sresti. Ustao je, uzeo pantalone s fotelje, upro leđima o ivicu stola, i počeo da ih oblači. Iako oslonjen, posrtao je čas na jednu, čas na drugu stranu, dok je stojeći na jednoj, uvlačio drugu nogu u nogavicu. Pas je nervozno trupkao nogama.

- Prokleta starost! – pravdao mu se Najden mučeći se da provuče kraj kaiša kroz metalnu kopču.

Najednom, pas je počeo da drhti. Telo mu se treslo kao u groznici. Najden ga nikada nije takvog video, uplašio se i još više se užurbao. Dok je oblačio kaput pokušavao je smeteno da desnu nogu ugura u levu cipelu. Pas je i dalje cvileo i nestrpljivo grebao po vratima.

            Možda je predosetio nailazeći zemljotres ili kakvu drugu nesreću – prostreli Najdena iznenadna misao, odbaci cipele i ponovo navuče papuče. Otključa jednu, pa drugu bravu, i dok je drhtavim prstima petljao oko lanca, nad njima, na krovu, zajauka sirena dugim, otegnutim, narastajućim i zapomažućim glasom cepajući obamrlu tišinu noći. Kroz otškrinuta vrata pas je uplašeno pokušavao da se provuče zatežući sigurnosni lanac, ne dozvoljavajući Najdenu da izvuče kraj iz uskog metalnog žljeba.

            Jauk sirene širio se jekom u talasima kroz hodnike, stepenište, spuštao niz spratove do prizemlja, i umnožen vraćao se nazad u potkrovlje donoseći usplahirene glasove probuđenih i uskomešanih stanara, dozivanje, plač i vrisak dece, tresak mnogobrojnih vrata, bat koraka po hodnicima, stepeništu, psovke, coktanje tastera za paljenje svetla, kletve, nečiji neurotičan smeh, požurivanje nečije, jauk, bogoradanje nečije, tandrkanje popadalih predmeta niz stepenice, škripu nepodmazanih šarki, škljocanje brava, šuštanje vode u cevima, uzdahe, tiktakanje ženskih potpetica, šuštavo struganje papuča, bat muških koraka, zadihano dahtanje, nečije nekakve naredbe, dozivanje nečije, treperavo brujanje zatalasane metalne ograde duž stepeništa...

Uplašeni ljudski glasovi, jaukavo zavijanje sirene i razni drugi zvuci propadali su niz soliterske spratove ka podrumu i ratnom skloništu kao u dubok bunar, odbijali se od betonskog dna, vraćali se k vrhu sudarajući se usput s novim nadolazećim.

Najden je uzeo povodnik, zakačio ga za alku okovratnika psu, povukao mu glavu nazad ka sebi, skinuo lanac s vrata i širom ih otvorio. Pas ga je snažno povukao ka stubištu ne dajući mu vreme da ih zatvori.

Povučen naglo, Najden je posrćući išao za njim, jednom rukom čvrsto držeći povodnik dok se drugom pridržavao za ogradu. Kao raspet svrdlao je u krug oko zavojitog stubišta motajući se niz spratove.

Zakasneli stanari su ih sustizali, negodujući čekali da se oni spuste do odmorišta i pripiju uz zid, protrčavali kraj njih, preskakali po nekoliko stepenika ljutito ih psujući.

Najdenu se od dugog kretanja u krug mutilo u glavi, posrtao je kao pijan i stalno naletao na zid polumračnog hodnika. Pas mu se pripijao uz levu nogu, lepio se za nju i pritiskao je kao da je želeo da se sa njom sjedini. Dok su se primicali svetlosnim snopom osvetljenim otvorenim vratima sve glasnije su čuli nerazumljive i uzbuđene glasove ljudi u skloništu... 

- Brže!… Brže! – neko nevidljiv u okviru metalnih vrata požurivao je pristižuće, zbunjeno zastale i neodlučne. Neki mladić je, s paničnim izrazom na licu, protrčao kraj Najdena bežeći iz skloništa:

- Neću živ u grob! - vikao je nekome ko je pokušavao da ga zadrži.

Ušli su i stali kraj ulaza.

Kroz godinama taloženi memljivi mrak u podrumskom skloništu jedva se probijala žućkasta svetlost sijalice. Pas se još snažnije oslonio na Najdenovu nogu. Najdenu su oči zasuzile, treptao je neprekidno i zbunjeno se osmehivao mnoštvu ljudi koje je nejasno pred sobom nazirao. U valovima se drhtavica sa psa prenosila na njegovu nogu, pela se uz nju i svog ga plavila.

- Vidi kako drhti, jadničko!... I on se uplašio… - neko dete im je prišlo i pružilo ruku da psa pomiluje.

- Pas!!… - neka žena je vrisnula prestrašeno.

Neko drugo dete je zaplakalo...

Neki muški glas je smirivao neku usplahirenu ženu...

Neka druga žena uzela je u naručje neko drugo rasplakano dete...

Neki drugi čovek je stao između žene s detetom i njih...

Prva žena je i dalje histerično vrištala grleći nekog muškarca kraj sebe grozničavo, kao da želi da se u njega sakrije. Upijala se u njega stežući ga i vrteći ga u krug kao da to tada muško telo nije ni osetila.

- Kakav pas?... Gde je? - neko je nekoga pitao.

- Ko ga je doveo? - nekome je to bilo najbitnije...

- Crn! - neko je u crnoj noći sve crno video...

- Onaj starac, odozgo! - neko je nekome prstom u plafon pokazivao...

- I on ima dušu! - neko je u strahu mislio i na svoju...

- Je li ujeo koga? - propinjao se neko na prste iza nečijih leđa da bolje nekoga vidi...

- Valjda neko dete… - neko je ravnodušno kazao.

- Nije dete! Onu ženu što vrišti - neko je tvrdio nekome.

- Ženu i dete je ujeo - neko je vest prenosio nekome što je bio iza nekih...

- Nije ženu, samo dete.- opet je neko javljao nekome...

- Besan je! Vidite da drhti! - nekome drhtavom je bilo malo svog uzbuđenja i straha...

- Drhtimo i mi, pa… - neko se nije slagao s nekim...

- Bože, kakvi smo to ljudi?… - nekome to još nije bilo poznato...

- Isterajte džukelu! - neko je nekome naređivao.

- Milice!... Gde si, Milice?!... - neko dete je izmaklo nečijem pogledu.

- Takvi smo, kakvi smo… - neko je bio zadovoljan sobom i nekima oko sebe i spremao se da svoj stav brani od nečijeg...

- Od straha drhture... – nekome duševnijem bilo ih je žao...

- O, Bože!? - neko se iznenada setio i Onoga Gore.

- Sve će nas oni...! - neko je o nekima nekome prorokovao...

- Isti su!... - neko je nekome tvrdio za neke...

Najden je čuo neke glasove, nazirao je neke ljude kako se od njih uzmiču rušeći stolice i klupe na kojima su neki sedeli. Neki su sklanjali neku decu iza nečijih leđa psujući nekoga. Neka deca su plakala. Neke žene su ih smirivale, tražile od nekih muškaraca koji su nekoga psovali da ih od nekoga zaštite, da nekoga iz skloništa isteraju.

Ona žena je i dalje vrištala noseći se s nekim čovekom, kao da se rvu. Muškarac se s mukom odlepio od nje, jednom rukom je držao za rame i od sebe odbijao, a drugom je snažno ošamario. Žena je prestala da vrišti, ruke su joj klonule niz telo, nastavila je tiho da plače pogleda uprtog u pod. Muškarac je prišao Najdenu:

- Pas mora napolje!... Video si... - reče kao da se nekome izvinjava.

- Ali, on je... Pogledajte ga... Zna... Ne bi moj Najden nikoga - mucao je Najden.  – Da mi nije imenjaka, zaboravio bih i svoje ime… - šaputao je nekome, i sebi, dok je, povijen, jednom rukom milovao psa, a drugom ga štitio od nečijih nejasnih pretećih pokreta.

Čovek nemoćno sleže ramenima, saže se, podiže s poda prevrnutu stolicu, zbunjeno se osvrnu oko sebe ne znajući šta sa njom da uradi:

 - Čuo si. Izvedi psa! – reče tvrdim glasom.

Neki drugi čovek dohvati drugu stolicu i držeći je pred sobom kao štit pođe ka Najdenu i psu. Još neki mu se pridružiše. Neko je vitlao štapom po vazduhu ćopajući ka njima i izlazu.

Najden je čuo preteće glasove, kroz izmaglicu u suznim očima video je nogare stolica kako im se, kao zatupljeni kočevi, primiču. Nazirao je izbečena lica nekih muškaraca i nečijih žena, ali nije shvatao zašto im prete i odakle taj bezrazložni strah u njima. Želeo je da im kaže da nemaju razloga za to, da pas nije kriv što sirene zavijaju, da su pošli u park i da su slučajno, povučeni inercijom opšteg kretanja stanara, zabasali u njihov podzemni svet. Upinjao se, micao usnama, kolutao očima, ali su su mu se reči, najednom sve rođene, mrsile i preplitale, otimale se i davile jedna drugu, i u jetko, bezglasno, klupko se umotavale.

Zanemeo, ustuknuo je korak nazad, pa još nekoliko... Pas se povlačio zajedno s njim i dalje mu se lepeći za butinu.

Iskežena nečija lica zaklonila su, cvileći zarđalo, teška metalna vrata. Ubuđala tama je progutala ljudske glasove. Sirena na krovu jecavo je izdisala.

Pas dotle nem, počeo je opet da skiči vukući ga kroz zamračen hodnik k izlazu.

Prešli su preko opustele ulice i ušli u park. Grad je, kao nestvaran, ćutao u mraku. Tamne konture okolnih solitera pružale su se, kao gladne ruke, ka rumenoj pogači meseca koja se pekla u srebrno - pepeljastom ognjištu neba, punog iskričavih treperavih žiški dalekih zvezda. Zastali su tek kraj žbuna ukrasnog šiblja u uglu parka.

Najden se u čudu pitao zašto ga je pas baš te noći doveo do žbuna u kome ga je, tek oštenjenog, našao. Do tada je uvek i uporno izbegavao taj deo parka.

- Da li još pamtiš onu koja te je tu… – ne doreče. - Ili te samo sećanje na njen miris i nostalgija vuče, moj linjavi imenjače!? – prošaputa.

Pas se  priljubio uz njegovu nogu i opet počeo uznemireno da drhturi.

- Zašto, sad kad smo sami i svoji? – upita ga.

Iznenada, istovremeno, sa svih okolnih visova, suknuše u vis bezbrojni rojevi svitaca bojeći ponoćno nebo vatrenim sjajem. Eksplodira tišina. Zaljulja se ogomna, pružena kamara Kumove slame, zanjiha se mesec, zadrhta zemlja, poskočiše soliteri, jeknu prestrašeno ogluvela noć. Pas poskoči, uspravi se uz Najdena, obujmi ga prednjim nogama oko pasa, pribi se uz njega kao ona žena u skloništu uz svog čoveka. Cvileći kao preplašeno dete gurao je i zavlačio glavu pod peševe Najdenovog kaputa panično se tresući.

Najden se povio ka njemu, zaštitnički ga grleći rukama, snažno ga stiskajući uz sebe, priljubivši obraz uz njegovo telo. Drhtavim glasom pokušavao je da ga primiri:

- Ne boj se, imenjače moj... Molim te... Neće tebe niko! Ne dam ja... - vakuum cvokotave vilice popusti, ona spade u usta, on je jezikom podiže i ponovo pripi uz suvo nepce: - To neki ludi ljudi reže i kidišu na neke druge ljude! Razumeš?... Nisi ti kriv, shvati... Ne da tebe tvoj Najden.

Pas se i dalje grčevito pripijao uz njega. Pokušavao je da se i zadnjim nogama priljubi uz njegovo telo. Najden je pustio povodnik, klekao na hladnu i blatnjavu zemlju milujući ga neprestano. Pas je naslonio glavu uz njegovu, lizao mu obraze, cvileo kao da ga moli da zaustavi grmljavinu i kanonadu nad njima. Najden je nemoćno gledao u nebo, saginjao glavu, ljubio mu čelo i oči, gladio nakostrešenu dlaku, tepao mu kao detetu i plačnim glasom preklinjao da prestane da drhti pokušavajući i sam da nadvlada treperenje koje je i njega sve snažnije zahvatalo.

Nekoliko plamtećih strela odapetih s neba, prodorno zviždući, parajući ustalasali vazduh, zariše se u zapadni deo grada. Sevnu fosforni blic i na čas osvetli čitav grad. Skočiše u dalj senke kuća, kandelabra, solitera i drveća u parku, izdužiše se, otkinuše se od njih i propadoše u još gušći ponor mraka. Zadrhta zemlja opet u talasima i kao da se stisnu u porođajnom grču, jeknu bolno, i istisnu u vis praskave buktinje, onamo gde je vatrene strele oplodiše.

Ne znajući šta više da čini, uplašen da mu prijatelj ne podivlja, da mu se neko veće zlo ne dogodi, Najden sastavi šake u trubu kraj usta i poče kao pas da zavija.

Pas se na trenutak primiri, iznenađeno načulji uši, podiže glavu i pažljivo poče da osluškuje njegovo arlaukanje. Najden je sve slobodnije i snažnije puštao glas. Prestao je da drhti. Ozlojeđenost i jed, poneti iz skloništa, iščiliše iz njega, grudi mu se raširiše kao kovački mehovi, i novo, do tada nepoznato mu osećanje slobode i moći, širine i opijenosti životom ispuniše ga celog. Pas je počeo tiho da ga prati sustižući ga, usklađujući postepeno tonalitet i visinu svoga glasa prema glasovnim mogućnostima Najdenovog grla, neosetno ga prestigao preuzevši prvi glas u duetu. Zavijali su i arlaukali složno sve dok su nad njima brujali bezbrojni rojevi bumbara, stršljenova i osa, tamneći čisto, zvezdano nebo crnim barutnim oblacima.

Neoplođene matice odletele su u svoje daleke trmke. Zaostali i uspaljeni trutovi padali su, nemoćni, na zemlju iz koje su sukljali plamteći, vatreni stubovi zapaljenih vojnih i petrolejskih skladišta.

Tišina noći se ponovo svila nad gradom i zaogrnula ga srebrnastim velom mira. Pas je zahvalno pogledao u imenjaka i krajičkom otromboljenih usana mu se prijateljski osmehnuo. Najden je otkačio kraj povodnika s ogrlice, uspravio se, snažno zamahnuo i bacio ga daleko u žbunje, okrenuo se i pošao tek zazelenelom ledinom parka. Pas je još stajao, kolebao se kratko, potrčao za njim, prestigao ga, prišao najbližem drvetu, podigao zadnju nogu, primakao se stablu, i zalio ga dugim žućkastim mlazom. Stajao je tako, pognute glave, iskošen, i kad je Najden zastao kraj njega. Pas ga je odozdo, iskošenog vrata, značajnim pogledom, usredsređeno, nepomičan i miran kao kip, prikovao za mesto. Tišina je nepodnošljivo zujala oko njih, pritiskala ih nenadanim mukom od koga im se činilo da su, najednom, ogluveli.

 Najden nemoćno sleže ramenima. Pas na čas spusti nogu na tle, i opet je podiže ne skidajući pogled s njegovog lica. Učini tako još nekoliko puta.

Najden je shvatio poruku. Prišao je drvetu, otkopčao šlic pantalona, oslonio se levom rukom na stablo, podigao desnu nogu, primakao je deblu, i kratkim toplim mlazom ga zalio. Pas je spustio nogu, otrčao do drugog drveta i učinio isto čekajući da mu se Najden pridruži...

Posle su trčali zajedno, utrkujući se, od  jednog do drugog drveta. Najdenu se dopala ta magijska igra kojom kao da je, istočivši iz sebe sve mlazeve, izbacio i izlio sve one čini koje su ga sudbinski načinile nesigurnim, sputanim i bezličnim u dodiru s drugim ljudima.

Sirena za prestanak vazdušne opasnosti se upravo oglašavala kad su i zadnje drvo u parku obeležili. Prešli su preko još opustele ulice i ušli u zgradu. Pas je dotrčao do lifta, zastao, osvrnuo se, lanuo radosno, čekajući bosonogog Najdena da do njega dotabana.

Iz udaljenog kraja grada počele su da zavijaju sirene vatrogasnih kola, hitne pomoći i policije...

                                                           *

Najden je osetio da ih je ta noć još više zbližila, na neki čudnovat način oplemenila, otkrila im zajednički jezik i otvorila širom vrata za beskrajne razgovore. Mogao je slobodno da mu priča, onako kako je uvek želeo da to kazuje onoj bestelesnoj iz sna, uveren da će ga pas shvatiti i razumeti.

- Jesi li zapazio, moj imenjače, da ljudski nakot i u najcrnjoj noći sad nosi tamne naočare? Ljudi više ne gledaju jedni druge u lice dok razgovaraju. Skrivaju oči da im pogledi ne odaju prave misli i namere koje lažljivim rečima maskiraju. Prozlili se neki ljudi, izgubili dušu, mislima im gospodari zlo koje kukavički pod tamnim staklima skrivaju. O, kako su naivni, moj imenjače! Ljudska se misao ne može sakriti. Oko usana, u njihovim uglovima, nabora se, namreška i zatreperi koža, tanano zaigra mišić usana jedva primetnim grčem iz koga pronikne, zasvetli ili zatamni, nakratko, koža. I tad se rodi gola, u košuljici uma začeta, vremenom još ne pokrivena i ničim neokaljana, suštastvena, misao. Jer sve što se začne mora da se rodi, iznikne i pokaže se. Video si, pokazao sam ti, kako i klica trave skoro prozirnim nitima probija teškim valjkom utabanu, betonom i asfaltom zalivenu stazu u parku. Tako i ljudska misao mora negde da provali. Uzalud joj čovek pokriva izvorište. Ona nađe put, kao ona klica trave, kao zaprečena voda u zemlji, kao pečurka što niče. Izbije istočnik misli tamo gde ga ne očekuješ. Javi se i oda te u nesvesnom pokretu ruke, grču lica, trzaju noge, pokretu ramena... Telo nas odaje, moj imenjače, samo treba biti spretan lovac i pravu ćeš misao svačiju uvek uloviti.

Pas ga je pomno gledao u lice, pažljivo i skoncentrisano slušao. Telo mu je mirovalo, samo mu se sjaj i braonkaste nijanse u zenicama jedna u drugu prelivale. Najden je razumeo rečitost njegovih pogleda. Kao što Eskimi imaju stotinjak različitih reči za različite vrste, naoko jednoličnog, belog snega, tako je i pas imao bezbroj različitih pogleda kojima je izražavao svoja osećanja, rečitije od svake priče. Pas je govorio ušima, dlakom, šapama, repom, jezikom, usnama, zubima – čitavim telom. Bilo je to neiscrpno bogatstvo nemuštih reči i izraza koje je Najden postepeno shvatao i sa sve većim žarom otkrivao i učio. Svakoga dana otkrio bi značenje nekog pokreta, dešifrovao bi ga, i kao kineski ideogram, prevodio u rečenicu. Što je dublje pronicao u tajne i značenje pogleda i pokreta, sve češće je i sam počeo pokretima da oponaša svog imenjaka.

- Ako pas liči na svog gospodara, onda je logično da i gospodar liči na svog psa.– govorio mu  je. 

Satima, između dva oglašavanja sirena, sedeli su, u istim položajima, jedan naspram drugoga na tepihu i samo gestovima, mimikom i pogledima razgovarali.

A kad se Najdenu učinilo da će ogluveti od nemuštog razgovora, odabra prostu dvosložnu reč i poče uporno da mu je ponavlja:

- Ma - ma... Ma - ma... Ma - ma. U svim jezicima sveta, moj imenjače, za onu koja te je oštenila početni glas imenovanja njenog je M. Ma - ma... Ma - ma... I nije mi jasno zašto početno slovo svih azbuka ne počinje tim glasom. Ma - ma... Ma - ma... Jedino smo u njeno postojanje sigurni. Sigurni, dragi moj, i kad nas,  kao one naše, ostave u žbunje – osmehnu mu se setno.

- Ma - ma... Ma - ma... Ma - ma – ponavljao je uporno, kao da se naslađuje, do tada neokušanom, mednom i toplom melodijom reči.

Pas je pratio pokrete njegovih usana, naginjao glavu čas na jednu, čas na drugu stranu, podizao u vis jedno pa drugo klempavo uvo, upijao melodiju slogova, nabirao i sastavljao usne onako kako je to Najden činio, upinjao se iz petnih žila, dok iz grla jednoga dana nije istisnuo razgovetno i jecavo: Ma - ma... Ma - ma!

Nije to bio lavež, ni režanje, skičanje, ni cvilenje, bili su to artikulisani, svesno izgovoreni slogovi.

Obradovan i ganut do suza, Najden ga je grlio, ljubio mu hladnu i vlažnu njušku, čelo, oči i usne. Pas se s mukom izmigoljio iz njegovog zagrljaja, izmakao korak u stranu, ponovo seo, upro pogled u njega, oklembešene usne nabrao ka korenu nozdrva otkrivši sjajni niz sekutića.

- Pa, ti se i smeješ!? - uzviknuo je Najden. - Raduješ se... Stvarno se smeješ! - nakezio

je zube u sličan osmeh. Pas se još jednom nasmejao dobujući radosno opruženim repom po parketu.

Najden je uzbuđeno šetao po stanu: - Naučiću te ja svim lepim ljudskim mednim rečima! Naučiće tebe Najden, imenjače. - šaputao je zaneseno. – Naučiće te prijatelj tvoj.

Pas je lanuo glasno i pogledao u plafon. Najden je znao da avioni doleću, razumeo ga je.  Posle nekoliko minuta zajaukala je sirena na krovu. Opet su se čuli uzvici i dozivanja, trčanje niz stepenice, škljocanje brava, treskanje vratima, psovke, plač dece, kletve, smeh, dahtanje, smirivanje, požurivanje, škljocanje tastera za svetlo, tandrkanje iz ruku ispuštenih stvari niz stepenice, tiktakanje ženskih potpetica, bat vojničkih čizama, struganje papuča i tutanj bezbrojnih nogu niz stepenice. Glasovi su ponovo propadali u bunar solitera, samo su se vibracije metalne ograde pele ka potkrovlju.

Najden je skinuo sve sa sebe, klekao na kolena, četvoronoške prišao stolu, odigao koleno s tepiha, primakao ga uz nogu stola, sagao glavu, i žutim ga mlazom zalio. Povijenog, izduženog i zakošenog vrata gledao je uporno u psa:

 - Sad smo sami, imenjače. Sami, isti, i slobodni – reče i primače se drugoj nozi da i nju obeleži.

Pas je radosno mahnuo repom, prišao stolu, onjušio razlivenu žutu baricu i podigao nogu...

Arlaučući, zalivali su redom nogare stola, stolica i ormara u stanu, ogradu stepeništa, zaključana vrata napuštenih komšijskih stanova i čitav, činilo im se, poludeli i prestravljeni svet na zemlji dok je nad njima grmelo, gorelo i garavilo se beskrajno, čivitno nebo.