Branka Selaković: Koordinate (2019.)

Nagrada Lapis Histriae 2019: finale

BRANKA SELAKOVIĆ

Koordinate

Dragi Erneste,

Znam da ne voliš kada te zovem po imenu, zacrvene ti se obrazi a iz sedefastih očiju sevaju varnice. Pozivanje po imenu je rezervisano za članove šire porodice, kafanske poznanike i poštara koji ti redovno donosi račune, letke lokalnih servisera bele tehnike, dostava hrane, stručne magazine i kratka pisamca zaljubljenih polaznica kursa kreativnog pisanja. Od mene očekuješ kitnjasto šaputanje svilenih reči na uho. Ery, Neste, Mili, Dragi, Ljubljeni, Pile, Mazo, Anđele, Dušo, Zlato, Oko, Okce moje… Dala sam ti obećanje da ću pisati čim kročim na nepoznato tle i izbegavati preteranu emotivnost i analiziranje društva u kojem sam. Pričaću ti o slikama koje vidim, neobičnim pojavama, modi, vremenu i mirisima. Da li je to u redu? Nismo sve definisali, a sa vama piscima se nikada ne zna. Reči su vam rastegljive, višeslojne i znaju da progutaju. Umela sam da utonem u tvoje duge, pitome opise nepreglednih bremenitih vinograda, procvetalih grana, a onda skliznem u čeljusti dramatičnih svetova, kontinuuma traganja, duševnih stihija i eksplozija koje u vazduh raznose mišiće. I ljubavne pesme si umeo da zaviješ u crna platna i smestiš ih u kosturnice od kojih sam celog života bežala. Biću dobro. Jednom. Bilo bi lakše ako bismo se gledali preko skajpa, taman bez ijedne progovorene reči, ali ti uporno odbijaš korak sa digitalnim dobom u kojem živimo.

U sobi na trećem spratu oronule zgrade nemam dnevnu svetlost. Prozor postoji, ali umesto pogleda koji bi odleteo na park, kiosk sa ukusnom i nezdravom brzom hranom gledam tamno-sivi, prljavi zid po kojem su urezani inicijali i datumi. Rukom dotičem spoljašnji zid nečije sobe i zamišljam da ta osoba čini isto. Dušek na koji spuštam umorne i zabrinute misli je memorisao krupno, teško telo prethodnog stanara. U otisku sam nepoznate osobe i pokušavam da se prilagodim ulegnuću. Ovo može biti dobra tema za polaznike tvog kursa. Imam lampu pod čijom toplom svetlošću pišem pisma. Sledeći put ću kupiti parfem razigranih nota kojim ću poprskati koverat, a ko zna možda u knjižarama postoji mirisni papir, ako iko više piše pisma.

♥ S.

Mili moj,

Noćas sam čitala o italijanskom gradiću koji je sklupčan među stene. Ima divnu peščanu plažu, videla sam na prospektu ostavljenom u javnom toaletu. Volela bih da nas brod sudbine nasuče tamo, makar na kratko. (Nasuče, dobro si pročitao. Moje luke su uvek bile prisilom odabrane. Neko drugi je odlučivao o meni. ''Sila Boga ne moli.'' Mislim o narodnim mudrostima. Koliko životnih lekcija u kratkim rečenicama.) Čitala sam i o porodici koja je živela u hladnom Sibiru, samoodrživo, bez kontakta sa spoljnjim svetom. U kratkom tekstu stajala je i fotografija. Izašli su iz Tolstojevih romana. Baš takvu sliku je nudio pisac svojim opisima. Sibir, nepregledno prostranstvo slobode koja se uvećava i umnožava što dublje ideš. Zgrada u kojoj živim puna je ljudi iz istočnog bloka. Hodnici mirišu na boršč. Susetka, podmoskovljanka Aglaja, dala mi je zdelu punu kuvanog povrća. Ona je dramaturg, a njen suprug reditelj. Manje-više ovde su smešteni umetnici. Neki su dojurili za slavom, obećanim angažmanima, avanturom, ljubavi, pobegli od neimaštine, zabrana i političkih partija. Kada se povede priča o politici i ratu sklanjam se, a oni se upuštaju u verbalne i fizičke bitke dokazujući ispravnost ličnih stavova. Dugo im treba da se osveste. Onda se razbijenih noseva i arkada izljube, nazdrave i psuju političare, kurvine sinove, njihovo seme i kunu. Sloveni imaju splet kletvi od kojih podilazi jeza. Kada se sve umiri hodnicima odzvanjaju brze šapice štakora.

Obilazim galerije i knjižare. Kupujem oštećene knjige na popustu. Jedan simpatični Indus mi je poklonio nekoliko enciklopedija. Pokazala sam mu na globusu tačku odakle sam došla. Zagrlio me je i rekao da oseća moju bol. Plakala sam kratko i rekla da sam sve odbolovala. Naravno da sam slagala.

Cmizdrava S.

Večnosti,

Na televiziji se emitovala emisija o drvetu starom nekoliko hiljada godina. To ništa ne govori o drvetu već o narodu koji prolazi pored njega.

Kada u vazduhu crtam obrise, nekada mi se izvije usna u luk koji bi mogao zaličiti na osmeh, pozdrav liku kojeg sam videla u obliku buđi, prelamanju senke na stolu, rasporedu godova na parketu, nepravilnom premazu debelog sloja laka. Na vratima ormana krije se jedna veverica. U ormanu je nova haljina. Kupila sam je od prodate slike, zapravo od prodate skice. Sedeći ispred Horheove prodavnice polovnih bicikala (pričala sam ti o njemu, Мeksikanac koji nema pojma gde je Balkan, a nije načisto ni da li Evropa zaista postoji ili je to još jedna zavera komunista), u skicen bloku sam povlačila linije, pokušavala da uhvatim scenu sa suprotne strane ulice. Dečak od pet, šest godina sedi na trotoaru i mrvi skoreli hleb za ptice. Jedna devojka je u prolazu pogledom okrznula rad i ponudila mi šest dolara za njega. Horhe je rekao da nemam pojma o biznisu. Verovatno je u pravu, ali ja sam ručala dobru porciju krilaca i u prodavnici polovne garderobe kupila haljinu posutu sitnim cvetovima koju sam premijerno obukla za prvu posetu Central parku. Obeharalo je drveće. Kada zatvorim oči mirisi me podsećaju na detinjstvo.

Promenila sam sobu. Vlasniku zgrade se dopalo što sam mirna, pedantna i slikam. Druge prezire, barem tako kaže, ne podnosi njihov akcenat, muziku, hodničke prepirke, mirise iz kuhinja, decu koja plaču, ali nije imun na dolare. Moraću da portretišem njegovu porodicu. Horhe mi je rekao da nemam pojma da pregovaram.

I tvoja i svoja S.

Ljubavi,

Ispijam čaj i mislim na tebe. Duvam u vrelu tečnost, nestrpljiva sam da uzmem gutljaj, a onda opržim jezik. Isto svakog jutra, iako si mi stotinu puta rekao da odmah posle pranja zuba popijem čašu vode, nahranim ćelije, pa tek onda kuvam čaj ili kafu, raspremam krevet i peglam garderobu. I ta garderoba. Nikada nisam odvojila jedan dan da ispeglam sve što sam oprala prethonog vikenda i okačim na vešalice, da ne moram tik pred izlazak iz kuće i time da se majem. Bilo bi lepo imati one ormane-sobe i sofu na sredini. Nema veze, neću sada o dekoraciji kuće, nedostatku prostora i jeftinim podstanarskim sobama. Ne znam da li sam ti rekla da sam portretisala porodicu vlasnika zgrade i pudlicu njegove majke posebno, pa mi je izašao u susret kada su se Aglaja i njen muž odselili. Dobila sam njihovu garsonjeru za istu svotu novca kao što sam plaćala sobu. Horhe je odmahnuo glavom, ali ja sam bila ponosna na sebe. Ovo je napredak, ali se plašim da se radujem. (''Ne smej se tako jako, plakaćeš.'', govorila je nana.) Nagriza me strepnja da za tren sve može da nestane. Jedna zgrada, u čiji sam ulaz gledala, promatrala prilike koje svaki čas žurno ulaze i izlaze, srušena je. Ne znam kada su velike mašine umilele u prostor i kao u dečijoj igri oborile je lako, kao da je od lego kocki. Kašika bagera (ako se tako zove ta velika mašina) sravnila je nečije uspomene, snove, korake, misli, želje, potrebe, suze, istoriju i geografiju života i iskopala rupu u koju se nalili mnogo betona i iz nje vire kandže armature. Sve za jedan dan. Često se osećam dezorijentisano. Taman neki objekat, prodavnicu ili ugao uzmem kao orijentir i dobro zapamtim broj koraka, boju fasade, brazdu na asfaltu, saobraćajni znak i sutradan toga više nema. Još uvek me dobro služi čulo njuha i namirišem put natrag.

Danas su me pozvali iz organizacije koja pomaže mladima u Kvinsu. Voleli bi da održim dvonedeljni kurs slikanja. Bila sam i u jednoj galeriji. Žena kojoj sam predala materijal klimala je glavom na sve šta sam govorila. Odmerila me je od glave do pete i drsko me pitala da li sam terorista.

Da li je duša sveta siva ili samo moje oči ne vide boje? Reci da je do mene! Bolje da je do mene.

Zabrinuta S.

Ern,

Prvo sam imala osećaj da tapkam u mestu, a onda sam nogama udarala sve silovitije u zemlju. Još uvek tonem, iako sam se probudila. Pokušavam da te dozovem, ti me čuješ i misliš da mi daješ ruku, ali ne razumeš šta govorim i nisi dovoljno brz. Borim se za dah, grlo mi se steže. Nikada nisam bila u rupi, a sada sam rupa puna nevidljivih nemani. Odveli su me. Nisam se opirala. Spasili su me. Stavili me na kamion i… zašto sam sada u rupi kada sam sve učinila da do toga ne dođe? Zašto nisi pošao sa mnom? Zašto nisi želeo da me oženiš? Nisam dovoljno dobra? Nisam dovoljno pametna? Nisam dovoljno lepa? Nisam u koordinatnom sistemu vrednosti koje ti je poreklom zacrtano? Jebi se Erneste! Jebi se! Na kraju dana nikoga nije briga za tebe. Ljudi su dobri samo onoliko koliko si im potreban, koliko ih ne ugrožavaš. Ljudi se sklanjaju. Žele da imaju svoj mir. Ljudi hoće da prigrabe boje, a ne da dele tvoje sivilo.

''Patnja je jedan veoma dug trenutak. U njemu ne razlikujemo godišnja vremena. Vodimo računa samo o njegovim ćudima i beležimo ponavljanje tih ćudi. Vreme ne odmiče s nama. Ono se vrti oko nas. I kao da stalno kruži oko središta bola.'' Ovo je napisao Oskar Vajld u hotelskoj sobi blistavog Pariza. Nikada ne bih mogla da kažem da je to grad u kojem se umire. Voli, ljubi, podvodi, zaluđuje da, ali umire… ne. Niko ne sme da umre u Parizu.

Divim se gordim i hladnim ljudima koje zrna emocije ne mogu da pokolebaju u naumu. Stojim između dva sveta: oponašanja hladnokrvnosti i fatalne vatrene smrti. Sve je demonska lepota koja opija. Moja građanska savest me nagoni da se pristojno obučem, začešljam, plaćam porez i na tačno određeno mesto bacam smeće. Moja građanska savest mi ne dozvoljava da povučem oroz.

Erneste, možda je smrt u boji?

Zdravo E.,

Ovo pismo ću nazvati ''Kadrovi''. Neka bude stilska vežba za profesora kreativnog pisanja.

Kadrovi

Zamisli da je tvoj život film. U ovom momentu nije važna odjavna špica sa listom likova, pomoćnika kamermana, direktora fotografije, reditelja, scenarista, vozača, kostimografa ili sponzora. Nije važan kvalitet kamere, ni talenat onoga u čijim je rukama. Neka bude crno-beli film čiji se kadrovi smenjuju prateći naratorovu priču, u ovom slučaju mene, koju junaci opravdavaju svojim izraženim grimasama, gestikuliranjem i povremenim scenama karakterističnih aktivnosti. Pranje sudova, smeh, jutarnje brijanje, zakopčavanje dugmadi na košulji. Između kadra koji priča jednu priču do sledećeg je petosekundna pauza. Tada je platno potpuno crno. U sali se čuje disanje gledalaca i rad nečijih creva. Jedan, dva, tri, četiri, pet i tačno na pola vremena do sledećeg broja sledi novi kadar, uvodi se novi lik. Publika nastavlja bezbrižnije da gricka čips, semenke, kokice, ćurose. Skrnavljenje remek-dela, pomisliće mnogi, ali to je jasna podela između celuloidne trake, odavno mrtvih filmskih radnika i trenutnih aktera života koje neko već sada stavlja u kadar, a oni to ne znaju i ne haju kako će izgledati na velikom platnu. Svaki film ima scenario. Svaki scenario ima scenaristu koji je neke osnovne ideje zapisao na papir. Svaka ideja imala je klicu koju je neki događaj ili osećaj posejao. Svaki događaj ili osećaj podrazumeva kretanje misli. Sve to ima svoje kadrove. Milioni zabeleženih kadrova u svakom treptaju. Sa smrću kadrovi ne prestaju. Kadar u kojem je tvoje mrtvo telo oko kojeg se okupila familija, neko plače, ispušta krik ili su na groblju samo grobari i sveštenik. Ekserima zakivaju tabut i lopatama nabacuju slojeve zemlje. Neko obraća pažnju na lopate, neko na lice grobara koji živi svoje kadrove i njegovoj porodici su sigurno oni važniji od tvog kadra, jer ti si hiljaditi kojeg je pokopao u dugoj karijeri. Kadar na spomenik, na ime i prezime, godinu rođenja i smrti. Nekome si izašao iz kadra, a nekome si ušao u kadar. Kadar na proces truljenja. Crv koji izlazi iz raspadnutog tkiva u krupnom planu. Zamisli prošlo je petsto godina i svi koji su te poznavali i oni koji su poznavali one koji su te poznavali su umrli. Iz vedra neba udara grom u drvo iznad tvoje nadgrobne ploče po kojoj se pohvatala mahovina, drvo pada i lomi ploču. Eto, opet si zvezda aktivnog kadra. Dolazi komunalno preduzeće, (takva delatnost će sigurno postojati), dolaze i patolozi, iskopavaju kosti, odnose na institut, ispituju. Ti si mamut u očima naučnika i u očima posmatrača kadrova u kojima su oni. Izložen si u muzejskoj vitrini. Učenici iz Memfisa, Nju Orleansa, Vladivostoka, Kijeva, Zenice, Užica, Splita, Beograda ili Ljubljane organizovano dolaze da posmatraju neobičnu čeonu kost. O tebi se ispredaju legende. Deo si kulturne baštine. Kadar je uvek tu. Uvek si nekome u fokusu. Lažem? Ja sam voajer? Da, vođenje ljubavi, nega intimnih delova tela, ispuštanje gasova, čačkanje nosa i mirisanje pazuha je u kadru takođe. Vaš život je film iz jednog kadra, ali samo tebi i Bogu, ako veruješ u njega, ako ne onda tebi i kosmosu ili tebi i energiji. Drugima se film prikazuje iz mozaika kadrova jer njihova pažnja nije konstantno na tebi. Preplićete se… Da, film iz jednog kadra vidi samo On. Ulećete i izlećete jedni drugima iz kadra, ali ne brini svaka sentenca se arhivira. Dobar je osećaj biti glavni glumac, ma koliko fim da traje, zar ne? Nemoj se stideti. Nije to ništa što pre nisam videla. Znaš li koliko felacija bude na Zemlji u samo jednom minutu? Da, videla sam kada si prineo ruku majčinim leđima želeći da je gurneš kroz prozor. Tada je jedna kamera bila na tvojim aritmičnim udarima srca, druga na kapljici znoja što je lagano lila niz čelo, treća na uzburkanim mislim, četvrta na drhtavoj ruci, peta na očima, a da ne govorim o kamerama usmerenim na majku. Takvi trenuci su vrlo napeti. Život je neimenovan žanr ili bolje žanr nad žanrovima, metažanr. Uznemirila sam te? Da, tvoja majka je to videla u odrazu na staklastim perlama koje su visile na Hvataču snova. Sećaš se?

P.S. Ovo sam napisala jedne večeri čekajući Aglaju. Kasnila je. Verovatno je za pola honorara kupovala hranu da proslavimo njen angažman. Nisam znala da ovde možeš da imaš privatno pozorište. Njen zemljak je angažovao trupu koja se povremeno okuplja i izvodi komade mladih dramskih pisaca. Ostareli emigranti veoma srdačno pomažu rad ovakvih ansambala, ali očekuju na sceni proverene komade o velikoj domovini. Prilagodila je tekst. Tužna povest o bračnom paru proteranih, siromašnih, neshvaćenih umetnika u dalekom, surovom svetu, sada je vesela priča o kneževskom paru na odmoru.

P.P.S. Kadar je na tebi. Narator zbori: ''Uvaljen u meku fotelju, u kojoj je voleo da sedi posle večere i čita dnevnu štampu, romansirane biografije i epistolarne romane, naišao je na interesantnu fotografiju. Nije razumeo šta piše, jer jezik zemlje iz koje su novine nije poznavao, ali se dobro zagledao u skulpturu slona koji na leđima nosi Planetu Zemlju. Na levoj zadnjoj nozi stajao je potpis autora. Jedno slovo, S. Pogledao je u hrpu pisama na stolu. Duboko je uzdahnuo i ugasio lampu.''

Tvoja perspektivna umetnica

i možda buduća koleginica S.

Dragi,

Danas su boje curile niz lišće na obraze devojčice koja je pružala ruke u nebo i glasno se smejala oblacima okačenim na vrhove grana. Želela sam da je još dugo posmatram, ne bih li upamtila svaki detinji pokret, nabor haljine, vitraže čipkastih čarapa, ali nisam smela. Nisam želela nikakvu sumnju majke koja je sedela na klupi nekoliko koraka dalje. Za tako nešto ovde se lako ide u zatvor.

Nisi mi čestitao kada sam prodala prvu veliku sliku. Horhe kaže da će imati još narudžbina, portreta porodica, kućnih ljubimaca i bivših devojaka, ali između slikam ono šta želim. Napisala sam mejl konzulatu. Niko mi još nije odgovorio, ali verujem da hoće. Stavila sam se na raspolaganje. Verovatno im je pun kurac emigranata. (O kako sam počela da psujem!)

Puno vremena prvodim sa Aglajom koja je rešila da ostavi muža jer on želi da se vrati u Rusiju. Ona ne želi. Dobro se adaptirala. Mislim da je u emotivnoj vezi sa glavnim glumcem njenog komada. Žele da im oslikam kulise. Horheova žena se porodila. Dobio je trećeg sina, a želeo je kćerku. Kaže da je mnogo bolje imati žensku decu, nego mušku. Ženska deca donose u kuću, muška odnose i prave štetu.

Svi pričaju o ekonomskoj krizi. Plaše se gladi, porasta kriminala, imigracionog. Netrpeljivost se često oseti na ulici. Došli ste da nam uzmete posao i žene! Vikao je čovek na ulazu u podzemnu stanicu. To nisam prvi put čula. Samo na stranom jeziku drugačije zvuči, ali isto boli. Nemaju oni pojma šta je inflacija i fijukanje metaka.

Pišem ponekad. Evo jedne kratke priče koju sam nazvala ''Tela''. Nemam kopiju, nisam je ukucala u računar. Čuvaj je umesto mene. Oseti tela dalekog sveta. Dodirujemo se.

Tela

Tela se sklupčaju, šire, mole, opraštaju i prkose. Tela bi da se ljube i zagrle. Tela bi da slažu, izigraju, preigraju, zakukulje. Tela kidišu. Tela se u blud pretvaraju. Tela porađaju život. Tela se karaju. Tela se žele. Gola su. Mokra. Tela žude za životom. Tela zakasne, kaju se i vreme bi da vrate. Tela se drogiraju, šaraju, žigošu, mlitave, kasape, prodaju, ljube, siluju. Tela su kovčeg božanskih blaga i kosmičkog praha kojim možemo sejati male bogiće i širiti ljubav. Tela vode ljubav sa ekranima. Slikaju delove tela i šalju malenim pisamcima onanišući na svoje udove i udove onih pisamčića koje stižu. Dodiruju se dok na sajtovima obleću slike mladih telasa u strasti. Stvaranje iluzije je imperativ! Valjaoničari osmeha, izvlačioci mudrih stihova velikih pisaca. Tela žmure, propadaju i ništa ne preduzimaju. Telo može biti ljudsko, geometrijsko, političko... Telo leti, pada, pluta, trza, ječi, hramlje, trči, poskakuje, igra... Ono je milovano, obeshrabljeno, prištavo, onesposobljeno, ušuškano, mrtvo, razbijeno, upleteno, iseckano, statično, statistička brojka, probušeno, omlitavelo, izgravirano, obojeno, golo, mokro, ispečeno, izmučeno, veselo, hitro, obešeno, okićeno, razapeto, razvlačeno, prodato, prokockano, umiveno, pretučeno, pregaženo, zapaljeno, poljubljeno, voljeno, opevano, bačeno, porođeno, ovaploćeno, mumificirano, prikovano, zavezano, zabludelo, zapupelo, obljubljeno, ukradeno, ogoljeno, žigosano, iskorišteno, zanemareno, negovano, strasno, slasno... Tela se kreću gradom. Tela se dodiruju, susreću, ubijaju, muče, vole, žele, ljube, grle. Telo je oklop, štit, reklama. Telo je kost i koža. Telo je meso. Telo je hrana. Telo je hram. Telo nije dovoljno.

Moje telo je tvoje.

Ljubavi,

Srećna sam! Stupila sam u kontakt sa društvom iz gimnazije koji odavno ovde žive. Zahvaljujući Valeriji (o njoj ti nikada nisam pričala, jer se sa njom nisam družila do sada), oslikaću mural na ulazu u jednu školu. Zamisli?!

Selim se. Opet. Hm, znaš koliko mrzim pakovanje, ali sada nema toliko problema, imam dva kofera. Štafelaj, četkice i farbe privremeno ostavljam kod Horhea. Rekao je da će ih prodati prvom prilikom. Ne verujem.

Čudan je ovaj svet. Ko bi rekao da sam ovde, da se sve ovo dešava?

''Putovati, korisna je stvar, to golica maštu. Sve ostalo je samo razočaranje i zamor. Naše je putovanje potpuno izmišljeno. U tome i jeste njegova snaga.'', zapisao je Luj-Ferdinand Selin na prvoj strani svog dvoknjižja ''Putovanje nakraj noći''. Sigurno si čitao godinama pre mene?

P.S. Plešemo na, na, na, na…

♥ te.

Tvoja S.

Gospodine E.,

Da li sam te nečim povredila pa mi ne odgovaraš mesecima? Od kako sam ti rekla da je Džejms pristao da me zastupa i da je razgovor sa dvojicom galerista prošao više nego dobro povukao si se. Ni jednog trena nisam prestala da mislim na tebe, na nas. Silno želim da si pored mene. Volim tvoje usne kada se nežno prislone uz moje rame. Volim svaku belu vlas koja ti je prošarala mrku kosu, i one sitne bore između očiju, jer se stalno mrgodiš. Samo ja znam da se najlepše smeje očima. U tvojim očima je toplina sveta skupljena za mene. Voliš me. To si rekao kada si me ispratio na aerodrom. Je li to bio test? Želeo si da ostanem? Znaš, umorna sam od testova. U mojim borama, u očima, iza uha, na petama, u garderobi piše da nisam odavde. Gde je pripadam? Tamo gde sam rođena? Taj grad se više i ne zove onako kako piše u mom izvodu knjige rođenih. Moji grobovi su iskopani, razbucani, preorani. Ne postoje. Moji mrtvi su ometeni. Naši mrtvi bi sve ovo aminovali. Odnekle smo i tu došli. Ostaješ da budeš svetionik. Kome? Zar ne bismo ovde mogli da gradimo svet? Valjda smo nas dvoje svet koji je najvažniji. Kriviš me što nisam pustila da mi lome kičmu. Kriviš me što sam sasula istinu u lice svima pre nego sam kročila u avion i tako zalupila sva vrata. Vrata čega? Koja su to vrata meni bila otvorena? Imam više radnog iskustva kao kelnerica nego kao slikarka. Promenila sam nevoljno toliko gradova, kolektivnih smeštaja, škola i onda sam se svila na tvom krilu ali i to mi je stalno izmicalo. Nikada nisi mogao da staneš uz mene. Da... višegodišnji izgrađen ugled, a zapravo intelektulana impotencija i strah. Ti si kukavica!

Ernyce moj,

Izvini zbog poslednjeg pisma. Nisam ga ni pročitala pre nego što sam ga poslala. Sigurno sam zaličala na ludaču. Umorna sam od adaptiranja i prilagodjavanja. Nikada nisam imala ništa svoje. Sve mi je istrgnuto iz nedara. Sve ovo je milostinja i ovaj grad, ljudi, kontinent. Ne znam gde da krenem.

Volim te.

Zdravo Erny,

Prošlo je šest meseci od kako sam ti napisala pismo u kojem te obaveštavam da ću imati prvu samostalnu izložbu u maloj galeriji u Bruklinu. Ljudi iz konzulata i nekoliko udruženja su odgovorili na moje mejlove, obećali saradnju i pomoć. Možda sam naivna, ali pružiću im još jednu šansu. Možda ovako izmešteni, na tuđoj teritoriji, možemo mnogo više.

Prostor galerije ispunili su dobro poznati jezici. Kakofonija Balkana je prekrila sve. Bio je tu i Horhe sa nekoliko svojih rođaka. Žena mu je opet trudna. Aglaja se kikotala sa novim dečkom. Pila sam šampanjac i gledala u moja rasprostrta platna. Nisam prodala ni jednu sliku. Džejms kaže da ne očajavam, ovo su prvi koraci. Trenutno živim u stanu iznad perionice veša u kojoj radim. Ako bi me tražio na mapi, tu sam između 84. i 85. ulice. Vikendom sam razvodnica u skromnom bioskopu koji pušta animirane filmove. Preko dana dolaze majke sa malom decom, a uveče odrasli ljudi u kostimima omiljenih junaka. Nekada ih čujem kako onanišu.

Volela bih da mi se javiš, makar dopisnicom. Nemoj mi posvećivati pesme. Slomila bih se da pročitam tvoju novu knjigu i prepoznam deo sebe u njoj. Za mene još nije kraj jer pripadam onoj vrsti nomada koji gonjeni mukom u svakom mestu, svakom gradu prave svetove i duboko dišu jer često ostaju bez daha. Gutam vazduh. Vidim tvoj lik u prevojima košulja koje srećem u metrou, u tragu boje nehotice sklizale na pod, u kajgani koju ujutru jedem, u odrazu u ogledalu.

Prošlo je dve godine od kada nisam spustila glavu na tvoje grudi i slušala šumove tela. Zar ne može vremenom biti malo lakše ili balkanske koordinate zauvek peku?

Zauvek tvoja S.