Emir Imamović Pirke: Blato (2019.)

Nagrada Lapis Histriae 2019: finale

EMIR IMAMOVIĆ PIRKE

Blato

 

Razdvojili smo se na onom mjestu na kojem je u ljeto 1995. zastao srpski general Ratko Mladić, pogledao u ploču sa imenom ulice i rekao: „Skini ovu tablu. Ulica Selmanagić Reuf Crni. Skinte to“. Samo što smo mi došli iz drugog pravca, iz Sarajeva, i deset godina kasnije. Sandro, snimatelj iz Slovenije, i ja smo čekali da talijanski novinar i drugi kamerman provjere odgovaraju li im sobe u kući sa druge strane ulice. Veliki Slovenac, kako sam zvao Sandrovog šefa Jožu, je rekao da odgovaraju. Unijeli smo stvari u kuću koja je nekada imala broj jedan u Ulici Reufa Selmanagića Crnog.

 

„Dobar dan, ja se zovem Sandro“, rekao je moj cimer starici sa šamijom na glavi koja nas je čekala u hodniku.

„Selam alejk, ja sam Emir“, predstavio sam se.

Fatima me pomilovala po nadlanici i uvela u dnevnu sobu sa dva kauča, televizorom na komodi sa dvanaest ladica u četiri reda, jednim malim i jednim velikim stolom za ručavanje kao granicom sa kuhinjom.

„Odo vam ja po peškire, pa će kahva“, rekla je.

Sandro je stavio rezervne baterije od kamere u punjač i uključio ga u utičnicu ispod prozora sa kojeg se vidi mjesto Mladićevog zaustavljanja.

Fatima nam nije rekla ime. Naša ju je producentica zvala dan prije da potvrdi vrijeme dolaska i valjda je mislila da se sada ne treba opet predstavljati.

„Smijemo li pušiti?“, pitao me Sandro sjedajući na kauč.

„Valjda tome služi ta pepeljara“, odgovorio sam gledajući u fotografije na televizoru.

Na prvoj slici s lijeve strane bili su Fatima, neko ko je vjerovatno njen muž i dvoje djece – dječak i djevojčica. Na drugoj samo dvoje djece. Na ostalima dječak i momak u kojeg je izrastao. Na obje je bio u Adidas trenirkama – plavoj i crvenoj.

„Sjedi i ti“, rekla je Fatima noseći po dva ručnika koja mi je pružila. „Pa kad se isprljaju, opraće mašina. Donjeće Sabina sutra prašak“.

Sabina je, pretpostavio sam, ona djevojčica sa fotografija. Tu, u gradu u kojem je ljeta 1995. ubijeno preko osam hiljada ljudi, za muškarce se ne pita. Da su preživjeli, dočekali bi nas i oni.

„Znači, ona će njima sutra na mezar“, pomislio sam.

„Vidi ti oblaka od mlijeka“, rekla je Fatima nakon što mi je nasula bijelu kafu. „Uh, ja ne pita hoćeš li bijelu...“

Odgovorio sam da hoću.

Sandro je sada nju pitao smije li se pušiti. Rekla mu je da je zato stavila pepeljaru na stol.

„Kako je? Imal puno posla“ upitala je mene. U Sandra nije gledala.

O živim ljudima iz Srebrenice ni danas ne znam puno. Manje sigurno nego je Fatima znala o tome šta ja radim za produkcijsku kuću iz Slovenije koja servisira talijansku televiziju i njenog, kazali su mi, najpoznatijeg vanjskopolitičkog novinara, poslanog da izvještava o desetoj godišnjici genocida nad Bošnjacima u Srebrenici. Veliki Slovenac mu je prvi saradnik. Sandro je ono što se zove druga kamera. Ja prevodim sa engleskog i imam treću, najmanju kameru: onu za sve što njih dva ne stignu snimiti.

„Pa eto...radi se“, odgovorio sam.

„Jel makar plata redovna?“, pitala je.

„Jest“.

„Šućur Allahu. Ne ureklo se“, izgovorila je pa prstima kucnula po malom, drvenom stolu na kojem su se gurale šalice, džezva, pepeljara, moje cigarete i Sandrov duhan za motanje u plavoj vrećici sa velikim bijelim slovima – „Samson“.

„Niste nam rekli kako se zovete“, kazao je Sandro.

„Fatima“, odgovorila mu je. „Valjal kahva?“

Veliki Slovenac je ušao bez kucanja. Rekao je da idemo snimati mjesto na kojem su sanduci sa pronađenim kostima.

„Ti ne jede ništa“, prošaputala mi je dok je Sandro uzimao baterije iz punjača.

„Ja ne znam kada ćemo se vratiti, pa možda da nam date ključ“, rekao sam starici.

„Biće ti otvoreno“, kazala je.

Sve novinarske ekipe imale su isti plan - dan prije godišnjice genocida i još jedne masovne dženaze, snimiti tabute u kojima su dijelovi tijela pronađenih u masovnim grobnicama. U velikom, limenom hangaru, bilo ih je na desetine: svi prekriveni zelenim zastavama sa polumjesecom i zvijezdom. Nas, živih koji zarađujemo od njih, bilo je malo manje. Ulazili smo u grupama, šutili i pazili da jedni drugima ne smetamo. Veliki Slovenac je snimao Talijana kako prilazi hangaru. Sandro je čekao unutra. Ja sam samo ušao posljednji i izašao prvi.

Sandru su drhtale ruke i nije mogao smotati cigaretu. Dao sam mu svoju.

„Bolji je Samson“, rekao je.

„Ma isti kurac“, kazao sam.

„Pizda, napiću se večeras“.

„Moramo nešto jesti, pizda“, rekao sam.

Pili smo do ponoći. Prvo sa Talijanom i Velikim Slovencem, pa sa fotografom Reutersa iz Sarajeva, onda sa novinarima iz Zagreba i na kraju sa Srebreničanima. Svi su bili muslimani i svi su bili dovoljno mladi da prežive genocid. Došli su ili da sahrane očeve i braću ili da im prouče na mezaru. Srbi su imali turnir u malom fudbalu kao dio sportskog programa obilježavanja Dana oslobođenja grada.

Napili smo se dovoljno da se počnemo osjećati kao u bilo kojem drugom gradu u bilo kojoj ljetnoj večeri.

Neko se žalio da su ga poslužili starom janjetinom.

Neko drugi je pitao konobara prodaju li cigarete.

Ženski glas je zamolio malo leda.

„Moj babo je bio Naserov violinista“, rekao je mladi Rom Sandru. „Ja sviram klavijature u Semizovcu“.

„Šta je Semizovac?“, pitao ga je Sandro.

„Čuj tebe, Semizovac je Semizovac. Al gledam da se prebacim u kako veće mjesto“.

„Je li blizu Srebrenice?“, opet je pitao Sandro.

„Nedo Bog“, odgovorio mu je klavijaturista i pitao ga želi li čuti pjesmu koju je njegov otac napisao o Naseru Oriću. Sandro je rekao da želi. Tražio mu je dvadeset maraka za izvođenje. Sandro je onda rekao da ne želi.

Fatima je sjedila za stolom kada smo ušli. Televizor je osvjetljavao dio sobe, ali je ton bio smanjen do kraja. Pitala je je li nam bilo lijepo i rekla da ide leći. Sandro je opet stavio baterije na punjenje. Meni se pilo nešto gazirano.

„Imaš kiseljaka...hladnog. Eto ga u frižderu“, rekla je iz hodnika.

Napio sam se vode iz česme. Sandro je pio pivo koje je ponio iz kafane. Kazao mi je da će on naviti sat za buđenje i pitao hoću li da vidim sliku njegovog sina.

„Sladak je“, kazao sam prije nego sam zaspao.

Probudila nas je „Metallica“: alarm na Sandrovom mobitelu svirao je „From Whom the Bell Tolls“. Ugasio je telefon na pola prvog stiha i otišao u kupatilo. Fatima je, meni okrenuta leđima, kuhala kafu. Zatvorio sam oči i pravio se da spavam sve dok Sandro nije došao i počeo slagati posteljinu.

Obrijao sam se, istuširao i vratio u sobu u kojoj je vreća sa deterdžentom za odjeću stajala pored komode. Krevet na kojem sam spavao opet je bio kauč. Moja bijela kafa nije imala oblak. Fatima nam je donijela baklave na malim tanjirićima sa istim šarama kakve su imale šalice iz kojih smo pili – Sandru jednu, meni dvije.

„Najbolje da malo pojdeš prije cigare“, kazala je. „Da te ne ufati žgaravica“.

Ustala je, napunila čašu vodom i spustila pored mojih cigareta.

„Isperi, biće ti kahva gorka“.

„Gdje vam je kćerka otišla?“, pitao je Sandro.

„Da nešto vidi“, odgovorila mu je.

Do spuštanja tabuta u zemlju, na Srebrenicu je padala sitna i dosadna kiša, jedna od onih za koje se čini da će natopiti prvo zemlju, pa kuće i na kraju ljude. A onda je počela pljuštati. Zajedno sa ljudskim kostima, u zemlju su tonule noge nas živih i stalci za kamere. Stajao sam na mjestu sa kojeg nisam vidio Fatimu i to kome ona, dlanova okrenutih prema licu, uči Fatihu.

Kući se vratila prije nas. Sandro i ja smo blatnjave patike ostavili ispred vrata. Kiša više nije padala.

Prije nego ću pružiti ruku Sabini, Fatima je ustala s kauča i izašla iz prostorije. Sandro je otišao da se presvuče. Poslala ga je u spavaću sobu kazavši da mora nešto uzeti iz kupatila.

„Uh“, rekla je Sabina kada je čula moje ime. „Moj se brat zvao Emir. Još ga nismo našle“.

„Nisam znao...“, izgovorio sam tiho i pogledao u pod.

U kupatilu sam skinuo mokru odjeću, obukao suhu i poželio da u njemu ostanem do prekosutra, kada završava naša posjeta i moj posao za talijansku televiziju. Fatima mi je, nakon što je pokucala, rekla da je fen na veš mašini. Bio ja na istom mjestu na kojem sam ga tog jutra i našao i ostavio.

Sabina je stajala i na kuhinjskoj dasci rezala luk, a Fatima sjedila za stolom i čistila mahune. Pogledala me i rekla da će ih sutra spremiti.

„S kajmakom ćemo“, kazala je uz osmijeh.

Učinilo mi se da su Sabini drhtala ramena. Okrenula je lice prema prozoru.

Sandro stajao ispred kuće i pušio. Pošao sam do njega.

„Nemoj bos, da se ne nahladiš“, čuo sam Fatimu.

Na Sandrovim patikama još je bilo blata. Na mojim nije. Pored njih je bio crveni lavor pun vode boje zemlje, četkica sa žutom drškom u obliku patke i mala spužva.

„Oprala ti je patike“, rekao mi je i bacio opušak na cestu.

„Znaš zašto?“, pitao sam.

„Jebi ga, pizda“, prošaputao je nakon što sam mu objasnio.

Zatražio je cigaretu: opet su mu ruke drhtale. Obojica smo na nogama imali nekoliko brojeva manje, muške papuče.

Pozdravili smo se sat kasnije. Producentica je rekla da će mi poslati zamjenu, a Sabina našla prevoz do Sarajeva. Fatima je milovala moju nadlanicu i rekla da će smrznuti mahune. Talijan me isplatio u eurima.

Vozili smo se okolnim putem, preko brda sa kojeg je Ratko Mladić prije deset godina došao do Ulice Reufa Selmanagića Crnog. Na njemu je, rekli su mi, manja gužva. Musava djeca blatnjavih nogu su nam mahala iz dvorišta pored ceste i pokazivala tri prsta.

„Srečan put pizda“, napisao mi je Sandro u SMS-u.

Prvo sam mu napisao da je sretan time što je put, pa izbrisao.

„Čuvaj se pizda“, poslao sam mu kasnije, iz stana, prije nego ću otići na tuširanje.

Sve od odjeće što sam nosio u Srebrenicu, čisto i prljavo, ubacio sam u mašinu. Još sam jednom izbrojao honorar i nazvao mater. Pitala je jesam li umoran. Rekao sam da nisam i da me samo malo boli glava. Kazala je da ne pijem paracetamol, već brufen. Pola sata kasnije je provjerila je li prošla bol. Slagao sam da jeste. 

Na televiziji je bila repriza snimke dženaze iz Srebrenice. Promijenio sam program. Gledao sam njemački nogomet: igrali su „Schalke 04“ i „Bayern“. Plavi protiv crvenih Adidas dresova.