Forum Tomizza online - Saša Ćirić: "Korona bugi"

Takav je trenutak: distopija se pojavila kao vizija crtača mangi, ali je uprkos estetičkom trijumfu sub-kulture univerzalno razumljiva.

Nositi masku koja pokriva disajne organe, usta i nos, i sa providnim plastičnim rukavicama prebirati po povrću ili savladavati iznenadni otpor džepa uprkos trenju kada treba izvući novčanice ili platnu karticu. Naizgled blesasto kao na godišnjem odmoru kada, daleko od kuće i poznatih lica, infantilne crte nadvladaju ustaljenu krutost civilnog dostojanstva.

Maskirani po dužnosti na makabričnom maskenbalu.

Priroda je ravnodušna i kad oduzima. Oni koji iz katastrofe izvlače moralnu jednačinu koja opominje, usmerena na povratak ravnoteže i poštovanje biodiverziteta, užegli su žižak smisla koji ih greje. Na kraju poklonićemo se statističarima i komparativistima: španska groznica od pre jednog stoleća, po svemu sudeći, ostaće nenadmašan bauk.

Poema o neživom

Neživo – koje je po jednom astronomu sa Šri Lanke moglo doći i iz kosmičkih maglina a ne nužno zbog proždrljivosti nad nepripitomljenim divljim vrstama – radi ono što mu se dopusti. Medicina i tehnologija će nadvladati, niko ne sumnja u to ni dok guta knedle teskobe u svom redovnom kućnom pritvoru.

Jer neživo nema nikakav plan ni razvojnu koncepciju, ne drži se određene logike niti instalira svoju. Čovečanstvo ne tretira kao farmu pilića i goveda, delujući trezveno i sa predumišljajem, anihilirajući samo onoliko koliko je neophodno za neposrednu prehranu, zamrzivač i robne rezerve a ostalo uzgajajući do naredne Nove godine, državnog praznika ili krsne slave.

Neživo nije zombi, koji je neživ a delatan. Zombi živo preobražava u neživo, čineći ga besmrtnim u stanju raspadajuće nedomrlosti. Neživo čini neživim sve dok i samo ne bude učinjeno dvostruko neživim, odnosno proterano. Proterano zauvek, na stranice letopisa, ili privremeno, do naredne sezone, to ni neživo ne zna.

Takav je trenutak: pisatelji i filozofi vode karantinske dnevnike i prekopavaju po policama začuđeni koliko se namrestilo tu knjiga koje decenijama nisu takli. Nekom je brat – industrija hrane i medicinske opreme cveta, izvršne vlasti dosegle su klimaks.

Sladostrašće sreće vratiti se skoro neće. Neko je već nostalgičan. Nestvarna tišina, paranoja nesviklih na kafkijanski pritvor bez krivice. Životinje gledaju film I Am Legend u kojem noćne avetinje ganjaju Vila Smita po opustelom Njujorku i uživaju punim kopitima na asfaltu.

Virus je čistač, „senicid“ i lapot-majstor. Ne treba biti cinik da bi se videlo da Penzionim fondovima rastu akcije, umirovljenici mirni su ko bubice, a upokojenci slabo spiju, još od ranije. Virus je mizandrični „feministički“ terorista, patrijarhat je impotentan i trese mu se underwear, muška snaga škaklji vraga.

Ljudi su shvatili, jer ljudi sve shvate. Sem Šveđana. Sve će se zaustaviti da ne bi nestalo. Golaći vratiće se u kućicu. Bube, miševi, pa čak i cvrčci naći će prenoćište, možda baš kod mrava. I udaljićemo se jedni od drugih, na metar i po i dva, kao da filozofi nikad nisu tulili o alijenaciji i bolesti samoće. Jer čim se prekine tok, prestaće skok i javiće se izlaza rok, jasan kao plamteći grm pri žetvi smrti.

Čovečanstvo krenulo je unazad pljunuvši progres u lice i virus mu dade svoj šut u stražnjicu kao popudbinu. Ali nije baš celo čovečanstvo krenulo, samo izabrani među narodima. Neki su na taj put krenuli znatno ranije, neki progres doživljavaju drugačije.

Društvo je glina koja se gnječi u doba krize

Usred pandemije, polovinom aprila, javljaju se stidljive procene da će se stvari sasvim „normalizovati“ u junu. Anticipacija doba posle njenog prestanka u sebi krije jedan ideološki lakmus i lako je prepoznati srećnog desničara. Svako od njih propoveda da posle korone „ništa više neće biti isto“. Neće, veli jedan analitičar, biće gore, da bi smo se postepeno, eventualno, vratili na početak, kada smo bili prvi put prinuđeni na samoizolaciju. Da se budimo uz vesti lekarskih konzilijuma i da brojimo: umrle, novozaražene i izlečene; broj onih koji su se prijavili da se vrate u matične zemlje. Da punimo uplašene oči komparativnim krivuljama po različitim zemljama – raste ili opada broj umrlih, zaraženih i izlečenih.

Šta to neće biti isto? Na početku pandemije pročitao sam anonimni komentar da je globalizacija kriva za sve. Uistinu, mere koje su preduzete u mnogim zemljama sa autoritarnom vlašću vratile su nas u pred-globalizacijsko doba. Granice su postale gvozdene i skoro nepropusne. Brine se o vlastitim državljanima u zemlji, dok se onima na privremenom radu u inostranstvu savetuje da maksimalno razvuku svoj privremeni status tamo gde borave i da nekako prežive nekoliko meseci. Povratnici su postali problem, domaći a stranci, jer oni uvoze virus, seju i šire zarazu. Zato ih čeka strog karantin, dve plus dve nedelje, iako cela zemlja postaje „kontumac“, nešto između vojnog logora i malog naselja, kakav je nekad postojao u Zemunu za putnike iz otomanske Srbije u sremski deo južne Austrijske carevine.

Eto odlične veze ustoličene u srcu romantičarske glorifikacije autohtonosti: domaće tlo je izvor čistote i zdravlja koje može biti kontaminirano samo spolja. Svako kretanje, mešanje i kontakti van zaštićenog područja svetilišta domaćeg potencijalna je opasnost. Mistika izvora ulila se u metaforu srca koje bije u grudima novih suverenista. Njima se pred očima raspada jednako tvrđava Evropa koliko i mrsko Šengensko carstvo, oličeno u strašilu briselske birokratije, i ponovo niče zlatni srednji vek, istina iz doba apsolutnih monarhija a ne feudalne rascepkanosti, što bi obradovalo ili bar nasmejalo snevače Evrope regiona. Ništa neće biti isto znači sve će opet biti staro.

Regresivna društvena evolucija ili reakcionarna revolucija. Evropa posle Napoleonovih ratova i Bečkog kongresa iz 1815. ili posle revolucija 1848. Svako će biti zatvoren u sebe, sa populističkim autokratama koji plebiscitarno preuzimaju prerogative apsolutnih monarha i koji neće zavesti politiku štednje prema upotrebi represivnih mera. Demokratija izdiše na respiratoru i preobražava se u tiranidu, po antičkom receptu. Svi smo zatvoreni u sebe a zlosrećni imigranti sa bliskog i srednjeg istoka su zatvoreni u nas. U naše privatne logore i ograde od bodljikave žice, u našu bešćutnu ravnodušnost, u naš egzistencijalni strah koji nas kao izolovane atome nagoni da strepimo i brinemo se jedino o vlastitoj koži.

Ropstvo je bilo među nama, u nama

Desničari su, po svojoj ideološkoj prirodi, lišeni mašte, kao što su obdareni viškom zazora i ksenofobne mržnje, pa je njihova distopija providna reciklaža već viđenog. Štaviše, uprkos globalnoj plimi populizma teško im je svojoj viziji kraha moderniteta produžiti privremenost i uliti zastrašujuću ubedljivost. Logična ekonomska recesija početka naših dvadesetih ne može obnoviti militarizam i „doba ekstrema“ tridesetih prošlog stoleća.

Virus je privremeni saveznik desnice i populista, ali ovom trojnom paktu ne ide na ruku učinkovita dominacija medicine i nauke i svest o koristi opšte zdravstvene zaštite. S druge strane, virus je podstakao doba novih heroja u belim skafanderima, kasirkama, vozačima, radnicima po kioscima, pekarama i prehrambenim radnjama i svima na kojima počiva krizni menadžment samoopstanka sistema.

Hoće li nova solidarnost podstaći potrebu za novom idejom jednakosti i poslužiti kao iskustvena podloga za pobedu politika pravednije distribucije društvenog kapitala? Ili će mantra da ništa više neće biti isto biti zaboravljena istog trenutka kada se ukine vanredno stanje i izvršna vlast se prepusti instinktu samoodržanja, prepuštajući društvene procese uhodanim tokovima restauracije povratka u pređašnje stanje?

Oni koji su proglasili rat protiv „nevidljivog neprijatelja“ špartaju po nevidljivim bojištima po službenoj dužnosti koja ih lišava privilegije izolacije. I sami će postati nevidljivi ratnici koji su imali svojih mesec ili dva nepomućene sreće da raspolažu slobodom kretanja i okupljanja svojih sugrađana, da istinski osete kako je to biti suveren.

U malim autoritarnim zemljama, kakva je i Srbija, u vazduhu se, naporedo sa virusima osetilo uverenje o nesravnjivoj prednosti autoritarizma nad demokratijom. Postalo je moguće i tako lako da se izigra ustav ili ukinu slobode, penzioneri stave u kolektivan pritvor i dobije prećutna podrška medicinske i pravničke struke. Sve u ime odbrane života kojoj se ima privremeno žrtvovati trezvenost i neotuđiva prava pojedinaca.

Maske smo stavljali da se zaštitimo i sakrijemo, da bismo učinili nešto podlo, nedozvoljeno ili osvetnički, ili se uklonili nečemu zastrašujućem. Kada se skine maska lice nekoliko trenutaka ne liči na sebe, jer nam je potrebno da se naviknemo na promene koje osećamo iako ih ne vidimo.

Neživo nije moglo da pobedi. Delimične promene zadovoljiće „ništa više neće biti isto“.

Nastaviće se kretanje bez pouke.

Saša Ćirić (1975.) – završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsko-svjetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, gdje prati postjugoslavenske i balkanske književnosti. Bio je urednik u Betonu, dodatku dnevnog lista Danas. Književni kritičar tjednika Novosti iz Zagreba od 2009. godine. Pisao političke analize za e-novine, e-balkan, portal Peščanik i povremeno ih piše za sajt elektrobeton.net.
Objavio knjige kritika Užici hermeneutike (Zrenjanin, 2009.) i Ujed istorije (Ulcinj, 2009.), kao i knjigu drama Tri radio drame (Beograd, 2015.). Od suradnje sa postjugoslavenskom periodikom, pisao književnu kritiku za web-portal knjižare Booksa i bio urednik književno-kritičke razmjene sa Booksom iz Srbije (2008.-2011.). Najčešće pisao za časopise: Zarez i Quorum, Sarajevske sveske i SIC!. Pisao komparativne analize za emisiju „Pojmovnik postjugoslavenske književnosti“ Trećeg programa Hrvatskog radija. Pojedini tekstovi su mu prevedeni na njemački, albanski, slovenski i makedonski jezik.

Pročitajte i Ćirićev tekst: Jugoslavenska trauma Fulvija Tomizze

Dok se ponovno ne otvori prostor za susrete uživo, FORUM TOMIZZA širi jedra – online!

Dokler se prostor za stike v živo znova ne odpre, FORUM TOMIZZA razpenja jadra - online!

Finché non si riapre lo spazio per gli incontri dal vivo, il FORUM TOMIZZA viaggia online!