LAPIS HISTRIAE 2023 FINALE

MARIJA RATKOVIĆ

Sebi za života

U donjem delu ulice kod broja trideset sunce sija samo u jedanaest sati. Čini mi se da taj sat uvek prebrzo prođe i duboka teška senka prekrije monumentalni ulaz. Na visokoj terasi, koju nose četiri udvojene konzole sa raskošnim volutama, u četiri velike betonske žardinjere nišu se bujni bokori listova divljeg ljiljana koji cveta samo u avgustu. Utisak robusnosti daju lavlje glave, na peharima koji nose cveće. Lavovi gledaju jedni druge i motre na nas nepozvane. Naočigled svih, ova kuća krije tajnu.

Kad je Beka umrla naravno da sam ja morala da odem u stan. Grozničavo sam otključavala vrata svaki put kad sam se za nju brinula, sve dok sam iščekivala njenu smrt. No danas kada sam znala da je mrtva, odnosno da nije tu, imala sam neku posebnu vrstu smirenosti i kao da uopšte nisam žurila. Zastala sam ispred, čak sam se izmakla da mobilnim telefonom fotografišem ulaz i terasu obraslu raskošnim zelenilom, poput turistkinje. Umesto da uđem, otišla sam do obližnjeg bistroa da uzmem kafu. Tuda smo prolazile hiljadu puta.

Pružila sam korak. Kada se hoda sa staricom, taj je put spor, ponekad suviše spor i privlači tužne ili nežne poglede stranaca. Beka i ja smo šetali tu oko zgrade. Mislim da nije napustila kvart poslednjih deset godina. Šetale smo sporo i nezainteresovano za druge. Umelo je da potraje i čitavih sat, sat i po vremena.

Est-ce que je vous dérange? pitala bi na pola šetnje, negde na gde je već na nesigurnom, gde se plaši i hoće kući a ja naravno izgledam kao da bi radije bila bilo gde. Više od umora me je nerviralo što me olako čita.

Tu, tu, ne sommes-nous pas sur 'par tu’? Tu peux me tutoyer, n’es-tu pas mon egal? nisam stigla da završim i zasmejala sam se. I ona se smejala, smejala se i pomalo šuštala i disala hrapavo kao jež. Plućna opstrukcija nije vesnik dugog života, ali raduje me što je bar duhovita. Naravno da me ne oduševljava preterano da se šetam s staricom kroz grad, brzinom od pola metra na sat. I naravno da i pored toga što joj menjam pelene i poslužujem ručak nismo jednake. Nismo jednake ni po tome što ja hodam, a ona i ne baš. Ipak, ni ona ni ja nismo koristille svoje nezaslužene prednosti.

Hodale smo i pričale na francuskom. To je to, to je sve. Naša veza, ako tako mogu da kažem, trajala je oko dve godine. Znam da zvuči čudno, ali kada smo otišle kod advokata da potpišemo ugovor o doživotnom izdržavanju, nadala sam se da će živeti bar pet, šest godina, bez obzira što bi to za mene bilo gore nego ovo sad. Dve godine je iznurujuće, pet bi bilo čist pakao. I ne stidim se, sada kada je mrtva, osećam olakšanje. Ali i ogromnu prazninu. Danas, ući ću u ulicu, u zgradu i u stan kao druga žena. Žena koja ima nešto, vlasnica. Kao da odlažem, oklevam.

Ljudi kažu da postoje oni koji nemaju porodicu i vređaju ih govoreći okolo kako su “bez kučeta i mačeta”. Nije tačno. Kad je Beka umrla, sjatilo se više od deset nekih potomaka koje nikad nisam videla. Svi smo zajedno bili na ostavinskoj raspravi i to bih iskustvo opisala kao neprijatno. Telle maitresse tel chien! umesto pozdrava rekao mi je mladić koga prvi put srećem, a koji me je odmerio bahato a zatim me više nikad nije pogledao. Beka nije imala ni jednu njegovu sliku. Nazvao me je njenim psetom. U pravu je, na neki način Beka jeste bila moja gospodarica. Bez obzira što se već ranije odrekla svih dedovina, pradedovina i svega čega se nisu odrekle njena majka, baba i druge, potomci njenih srodnika su se nacrtali da potvrde svoje vlasništvo nad ovim stanom. Jedinom imovinom koju je imala, a koju nikako nije mogla poneti u grob koji je već više od pedeset godina uredno plaćala. Ne, tačnije - osim miraza, ostavila mi je i grob, valjda nadajući se da ću umreti bar sedam godina kasnije od nje i da će me, ukoliko se u međuvremenu ne udam i zasnujem sopstvenu porodičnu lozu, moći pristojno sahraniti. Nisam o tome previše razmišljala, ali svaka joj čast. Moći ću bezbrižno da umrem. Mogla bih čak nastaviti ovaj neobični beskrvni rodoslov.

Ušla sam u stan. Moja savest je čista da čistija ne može biti. U stanu je bio neopisiv haos. Nisam dolazila samo dve nedelje ali je starica koja se uopšte i ne kreće uspela da učini da prostor za život izgleda kao arheološko nalazište. Razbacane stvari, smeće i neidentifikovani ostaci. Parket je škripao, prolazila sam između hrpa odeće i kesa dostave i ambalaže. Čak su i ploče bile izvađene i oštećene. Kao da je sve u stanu bilo sažvakano, nešto progutano i uglavnom pljunuto.

Žurila sam da otvorim sve prozore, a opet – zazirala sam od izlaska na terasu. Kroz prozor videla sam ljiljane. Samo zelenilo koje opstaje u večitoj senci, cveća nigde. Bilo je veoma toplo, Beka nikad nije pristala da ugradi klimu. Smatrala je da bi to devastiralo fasadu. Svaki put kada bih pomenula kako je vruće napolju dobila bih jedno predavanje o debljini ovih zidova, severnoj strani, uličnoj i dvorišnoj fasadi koje su pod zaštitom međunarodne kulturne baštine i tome kako je toplo vreme izmišljotina našeg doba.

J'ai gelé jusqu'aux os! viknula bi i demonstrativno navukla šal preko ramena. Mada se poslednji put verovatno smrznula do kostiju za vreme rata. Nisam htela da se raspravljam sa njom. Okrenula bih se i otišla u kuhinju da ribam sudove. Kao pokajnica tada bi dolazila da priča sa mnom. Sela bi za sto, poput deteta i ispitivala me o ljubavnom životu. Ako bi me neko od prijatelja pitao, bez problema bih je nazvala lascivnom babetinom. Nikad je nisam nazvala tako. Istina je da nisam imala boljih prijatelja od nje. Jedino sa njom govorila sam o onome što se ne sme, ili što bi Beka rekla šapatom u nekoj vrsti zavereničkog tona “ce qu’il ne faut pas savoir”. I da sam nekom pričala ne bi mi verovali. Babe su u svakom razgovoru bespolna bića.

Jednog dana pre šetnje, predložila sam da joj umesto pelena stavim kateter. Pelene su tako nedostojanstvene, nisam mogla da podnesem da ona koja je ceo život u halterima, odjednom nosi pelene. Dočekala je to sa vriskom oduševljenja. Njena “pipi” bila je slobodna od ustajalog mirisa starih ljudi. Pokazala sam joj kako da učvrsti kesicu katetera podvezicom u čarapi i kako da je prazni u toalet. Kada je prvi put stajala ispred toaleta i praznila kateter, Il est plus facile d'être un homme! joj je izletelo sa neverovatnim ponosom i olakšanjem.

Poslednjih dve godine Beka je bila uglavnom na morfijumu. Ljudi se uglavnom zgroze na tu ideju, ali uz pravilno doziranje - bilo je predivno. Bila je relaksirana i mirna, uglavnom smo se smejale i u nekom postorgazmičkom transu, pričala je uglavnom o divnim uspomenama, ali ne samo o njima. Čini mi se kao da se bez ograničenja koja neizostavno nameće učešće u spoljnjem svetu, jednostavno otkačila. Primećivala je život biljaka na terasi, čak i ulično drveće, nije mrzela golubove niti buku koja dopire s ulice, mlade koji su uvek nervozni dok sporo hoda i uvredljive komentare koji su nas okruživali. Hodala je i pevušila neke, meni nepoznate francuske pesme. Kada bih zapevala neku koju znam, prekorila bi me kako je to čisto smeće i tada bih poželela da joj dam više morfijuma da umukne i pusti me da pevam hitove u kojima uživam zaneseno, maštajući da sam i ja francuskinja.

Beka je najviše ličila na ježa. Disala polovinom jednog plućnog krila, što je proizvodilo težak i spor zvuk disanja i kretala se nestvarno sporo ali i nekako živahno. Ponekad mi je to izazivalo strah, nekad, bes a nekad agresiju. Budući da je Beka bila svakako opijena, nije registrovala te suptilne razlike u mojim osećanjima. Nekad namerno predložim da prvo idemo nizbrdo, znajući da ćemo posle kad bude još umornija morati da idemo uzbrdo. Za oko sat vremena, kada se uspinjemo ulicom do stana, brojim korake. Poslednjih pedesetak je najteže. Sve je sporija i posustaje, koraci su sitni i u mislima skoro da trčim ili letim. U nekoj sam vrsti transa, osećam kao da joj vraćam za to što je bogata, za to što je imala predivan život (ako izuzmemo rat) i za to što peva one pesme koje ne znam, tako tiho i nerazumljivo da čini da otežam od bede koju nosim kao kamen, kao nju oko vrata. Ne pomaže mi da mislim na stan koji ću dobiti kad umre, ne pomaže mi da gledam u nebo ili da budem zahvalna što je mir, što imam posao i nekakva budućnost je predamnom. I kao da me je čula ona upravo počinje da peva jednu od tih nerazumljivih pariških pesama koje koliko god učila nikad neću savladati, njen francuski zadebljalog jezika, s tim ježevim hrapavim dahom zvuči lako kao moj maternji, kao sastavljen od nekih posebnih reči koje su neprevodiva tajna jasna samo nama koji ih biramo bez razmišljanja i koji će ostati kada nam se život gasi, a morfijum uzme poslednji dah razuma. Pobedila me je. Ne stidim se to da kažem. U trenutku dok suva ljuštura pored mene peva kroz gušenje, koje sam joj delimilčno i ja priredila, doživela sam je kao veliku i lepu. Bilo je već kasno da joj poželim sve najbolje, dug život i sreću je već imala, to je već takoreći bila njena prošlost. Ali poželela sam joj veličanstvenu smrt.

Madame Hérisson, comment vous voudrais mourir? pitala sam je kad smo ušle u kuću. Jedva je disala i nije ni čula moju neveštu šalu sa ježevim prezimenom. Nije se smejala, samo je disala teško i gledala u daljinu kroz mene. Mrštila se i kao da je osećala bol, rukama je odsutno prelazila preko listova. Ne mogu da zamislim koliko su je bolele noge, jer sam i sama bila iznurena. Preko volje, ustala sam sam i otišla do kredenca da izvadim novu bočicu morfijuma. Ravnodušno sam pripremala otvarala špric, pa iglu i nabola je u gumu na vrhu male zagasite staklene teglice. Imala sam kratkotrajno zadovoljstvo uspeha. Moji uspesi su bili uglavnom kratki i besmisleni - brzo napunjen špric, čiste bele fugne ili čaša koja škripi. Beka je činila da mi se moj inače vrlo ispunjen život čini besmislenim. Ona kao da i nije primećivala sve što radim za nju. Smejala se samo kada pričamo. Tačnije kada ona priča a ja je slušam i postavljam podpitanja. Ozarila bih se na svaku glupost sa znakom pitanja. Nekad sam je namerno zezala. Nisam je pitala o izbeglištvu, o smrti svih koje zna, o ratu ili oslobođenju. Nisam mogla više da slušam iste priče. Pitala sam je najbesmislenije - zašto još uvek kači čarape, kako bi volela da ima seks, ko je bio njen najbolji ljubavnik, da li je smrdelo u logoru, šta je njena omiljena laž, da li joj se gade dlake, kako su imali seks za vreme rata, zašto nije rodila dete, koliko je stanovnika imao Mondovi, takve stvari… Ona je strpljivo i razbarušeno odgovarala i kad je najumornija. I važnije, nikadsa me ništa nije pitala. Izgledalo je kao da je ne zanima ko sam, odakle sam, zašto sam sama. Time, davala mi je šansu da budem neko. Bilo ko. Pričala je samo o sebi. Činila je to pažjivo i nenametljivo, što ipak ne menja činjenicu da je bila potpun nezainteresovana za svet, za društvo. Svet, sa svim revolucijama i razaranjima, bio je samo kulisa njenog postojanja. Slagala je rečenice na tako lep, nežan i ujednačen način da je činila da mi bude krivo svaki put kad bih je pitala radi reda. Svaki dan sam se trudila da izmislim šta me zaista zanima, jer je Beka govorila bez trunke ironije, uvek sa osmehom, za koji pomalo sumnjam i da je od morfijuma. Nisam je znala pre, i pomalo mi je žao zbog toga, činilo mi se da je bila zanimljivija i potpunija pre, svakako brža u razmišljanju. Uz njene svilene bluze i lakovane cipele na vrtoglavu štiklu koje sam našla i probala dok sam raspremala garderobu u koju kao da nije ulazila, išla je vrlo zanimljiva ličnost. Šareni ogrtači od teške kineske svile koja se nigde više ne može naći oslikana, govorili su mi da je imala buran noćni život.

Do juče je bila suva bakica u kostimima i papučicama od konjske dlake, a ranije mogla je biti bilo ko. Ogromna količina svile, krzna, zlata i slonovače, čipke, podvezica i štikli i nekih predmeta koje nisam ni znala šta su - učinila je da prestanem da joj persiram i da joj postavljam nezgodna pitanja. Njena garderoba davala mi je “mauvaises idees”, navodila me na zlo. Ponekad sam, da niko ne zna maštala da se u ovim oronulim odajama predstavljam kao ona nepoznatim ljubavnicima, da se gola umotam u svilu i potrčim ka vratima u štiklama, da komšije začuju uzdahe ili čak vrisak. Poželela sam jednog ili tri ljubavnika, dve ljubavnice i perje među mekim plišanim jastucima. Tako je ona uticala na mene. Na neki način, postajala sam taoc njenih tajni. Da sam ikad bilo kome priznala, oduzeli bi mi ovo mračno starateljstvo nad umirućom staricom čije sam tajne znala jednako iz haljina i razgovora koje niko ne čuje. A jedino sam nju imala.

Beko, comment tu voudrais mourir? upitala sam malo uljudnije i prisnije, dok sam klečala pred njom i mehaničkim pokretom joj podizala suknju i spuštala čarape i pritezala podvezicu kako bih joj dala injekciju. Nije mogla da podnese da iko vidi ubode, kao da ju je iko gledao. Svakako postojala je ta mogućnost, dok smo se šetale. Nisam ni pokušavala da joj objasnim da okreću glavu od nas. Još odvratnije od njene muke i starosti, bila mi je ravnodušnost čak i gađenje svih ostalih, i baš to me je uvezivalo u čvor sa babom francuskinjom od koje ceo kraj zazire. Kad sam bila mala, sećam se da su pričali da truje golubove, i da smrdi. Ne znam za golubove ali definitivno nije smrdela. Nikad. Ali niko joj i nije prišao da bi to mogao znati. Beka je bila više kao balzamovana, u puderastom starinskom dahu pomalo nepristojnog orijentalnog parfema. Razumem da neko ne voli taj miris, ali to definitivno nije bio smrad. Spuštala sam joj suknju na neki posebno svečan način, dok se ona zavaljivala od udarca morfijuma.

Seul… je veux mourir seul… govorila je skoro nepovezano. Rekla je da želi da odem na jedno lepo letovanje.

Avant août, avant que le lys fleurisse…. A leto je bilo tu, nadomak.

Nisam je ništa razumela, ponavljala je da neće da vidi ljiljane na terasi do ulice kad se to desi, i insistirala je da odem. Nije mi rekla da se gubim, govorila je nežno i nepovezano ali odlučno. I tek tako, možda baš zbog toga što sam mogla da se pravim da je sve to morfijumski san, pitala sam je da li želi da joj pomognem da umre. I prvi put, za ove dve godine, osetila sam se važno i potrebno, možda čak i bitno, njoj - više nego sebi.

Si tu ne pa pars, je te tue aussi. Mislila sam da sanjam. Nikad nisam bistrije čula. Gledala me je potpuno jasnim očima i govorila je glasom drevne sveštenice. Stvarno ne mogu da zamislim kako bi me tačno ubila ako ne odem, ali bilo je jasno da me ne zeza. Ko zna koliko ih je matora špijunka imala na duši, i ko zna koliko bi trebalo morfijuma da je obori. Da iz ovih kristalno bistrih očiju nestane ta bezobrazna odlučnost sa kojom mi je pretila.

Mon petit hérisson, ma héritière… spustila je ruku na moje rame i nasmejala se. Posebno je zabavljalo da i ona mene nazove ježićem, namerno naglašavajući igru reči sa nasledstvom. Porazilo me koliko je bila bistra i hrabra, dok sam ja čekala da padne u komu da bih joj rekla ono što se ne sme. Bila sam spremna da ubijem za nju i to saznanje me je plašilo i činilo ponosnom u isto vreme. Ona je to videla i smejala mi se u lice.

Pas besoin de toi… rekla je čak pomalo brižno i odjavila se.

Prvi put, nisam poželela da sredim stan. Za koga da ga sređujem? Za policajce koji će doći na uviđaj pošto Beka bude zakoračila između ljiljana koji nisu zamirisali i podsetili je da je život bio i još uvek jeste lep ali da mu je neumitno došao kraj. Da spremim tako da se sjaji da ne prepozna svoj stan i da se oseća loše dok poslednji put baca pileće kosti na pod, prosipa omiljeno vino ili proba veš, dodiruje se na svilenoj posteljini koju sam joj istina ostavila u glavnoj spavaćoj sobi. Ne znam zašto sam mislila da će uopšte poželeti da legne tamo posle toliko godina. Svakako, ja bih. Kupila sam kartu i otišla u Grčku. Prvi put od Oluje, otišla sam na more. Kupila sam četrnaest razglednica. Svaki dan sam joj pisala, znala sam da ih neće pročitati jer je ni ne zanimaju takve sentimentalnosti. Do njenih vrata dolaziće samo vratar da joj donese hranu. Gledala sam u talase i zamišljala sam kako trpi nenormalan bol, u nedostatku morfijuma. Pitala sam se koliko može izdržati, koliko će proći pre nego što mi jave. Potajno sam se nadala da će uspeti u svojoj nameri pre nego što je savlada bol, gušenje ili strah. Nisam ni pomislila da bi se predomislila. To tako nije ličilo na nju.

Stajala sam pred zgradom tačno na mestu. Osećala sam kao da je tu. Poput psa, mogla sam da namirišem sve što se zbilo. Odgore dopire miris ljiljana koji još nisu procvetali. Umesto smrti, miris života.