Lapis Histriae 2020: finale

MARIJANA ČANAK

Azaleje u mom vrtu

 

Zaradila sam za šaku sočiva. Ulazim u prohladan stan i dok jednom rukom zaključavam vrata, drugom uključujem šporet. Ne skidam rukavice, odsečeni su im prsti, pa imam osećaj za sve što dohvatim. Dok se zrnevlje skuva, stan će se ugrejati od isparenja. Januar duži od godine. Po ceo dan sedim u radnji, ne prodam ništa. Ljudi ulaze kao u muzej za koji ne treba da plate ulaznicu. Danas mi je dozlogrdilo.

 

- Dobar dan, imate li mini masažere?

Uljudno pokažem policu iza sebe i sklonim se.

- Znate, došla sam po preporuci ginekologa - kaže kao da se opravdava. - Inače se uopšte ne razumem u ova pomagala.

- Igračke - odvratim škrto.

-  Molim?

- Pomagala su u ortopedskoj radnji preko puta, ovde prodajemo igračke za odrasle.

- Da, stvarno su ko igračke! Ne mogu da verujem kakvih sve ima modela, uopšte ne liče na, znate...

- Imamo nekoliko realističnih, ali tražili ste mini masažer.

- Dopada mi se ovaj delfin!

- Dobar izbor. Vodootporan je, nije previše bučan, silikonski model, jednostavan za održavanje.

- Koliko košta?

- Hiljadu dvesta dinara.

- Au, može li to jeftinije?

- Može - rekla sam i izvadila kutiju kondoma ispod pulta. - Kutija košta dvesta dinara, uštedeli ste hiljadu. Treba još samo da svratite na pijacu po krastavac ili bananu. Tamo možete i da se cenkate.

Bez reči je odložila delfina i izašla, a ja sam zatvorila ranije. Grejaću prste na šolji kuvanog sočiva i listati oglase za posao, od ovoga se, izgleda, još niko nije hleba najeo.

 

***

Sobarica u hostelu. Peračica prozora vikendom. Noćna smena u trafici. Konobarica sa iskustvom. Čuvanje dece, poželjna magistratura i poznavanje engleskog. Sklapanje igračaka u vašem stanu. Referent prodaje, prirodni preparati, odlična zarada. Žena za peglanje. Novinari, iskustvo nije neophodno. Zaokružila sam poslednji oglas i utonula u krevet. Sanjala sam na nekom tuđem jeziku kojim savršeno vladam, jedini je nesporazum nastao kad sam htela da kažem sneg. Sneg sam izgovorila na maternjem, jer taj drugi jezik nema nijednu reč koja bi opisivala januar kakav poznajem: leden i beo, depresivno nasmejan, sirotinjski mesec koji predugo traje. Tamo gde me je san odveo je večito leto. Probudila sam se s osećajem da mi se teme pretvorilo u veliku rupu, pokušavam da ga zatvorim rukama. U kupatilu nema tople vode, pa se umivam škrto i izlazim iz stana. Ledeni vazduh skida mi kožu s lica. Zima je najgori kasapin. Pre nego što otvorim radnju, trebalo bi da uplatim pazar, ali sam se setila da danas nema šta da se uplaćuje. Kladim se sama sa sobom da ni sutra neće biti drugačije. Uključujem kasu, zatim kompjuter kome treba pola sata da se pokrene, a onda u džezvi za kafu kuvam palentu za doručak. Kažu, ono si što jedeš, a moj doručak izgleda kao prekrupa kakvom se na selima hrane pilići i koze.

- Dobro jutro!

- Ne bilo ti bolje! - pomislim u sebi i uljudno otpozdravim. Stariji student, zbunjen i nezgrapan, dolazi nedeljno jedanput i postavlja uvek isto pitanje.

- Imate li vještačke vagine?

Pružim mu jednu u konzervi. Dok on kontemplira nad proizvodom koji ne može da priušti, moj jedva zarađeni doručak se hladi u džezvi. Ostao je deset minuta, onda je bez reči spustio konzervu na pult i izašao.

- Vidimo se sledeće nedelje - dobacim za njim i počnem da jedem. Čim završim smenu, odlazim na razgovor kod novog poslodavca.

 

***

- Na skali od jedan do deset, koliko ste ambiciozni?

- Šest.

- Kako reagujete na prekovremeni rad?

- S radošću.

- Da li biste radili za tačno određen mesečni iznos ili preferirate plaćanje po učinku?

- Oboje.

- Znate li ko je bila Maja Pliseckaja?

- Balerina.

- Planirate li da imate decu u skorije vreme?

- Ne, jedva i sebe izdržavam.

- Odlično! Možemo da vam ponudimo ugovor na tri meseca, za dalje ćemo videti.

- Pričamo o novinarskom poslu?

- Dabome! Potpišite ovde i počinjete od sutra! 

Narednih dana sedim u podrumu sa još nekoliko tek zaposlenih žena. Svaka ispred sebe ima telefon, najnoviju telefonoteku, blok i olovku. Na početku smene žurno ispijamo kafu, prevrćemo stranice i raspoređujemo se po oblastima. Najčešće mi zapadaju zubarske ordijanacije i kozmetički saloni, ostale se otimaju oko banaka i zlatarskih radnji. Okrećemo brojeve nasumično, kažemo da zovemo iz Epicentra i da imamo ponudu u koju ni same ne verujemo: „Organizujemo veliku poslovnu manifestaciju i to je sjajna prilika da reklamirate svoje usluge!“ Ako nas ne prekinu u toj prvoj rečenici, lažemo dalje. Ako nasednu, zaradile smo procenat. U suprotnom dobijamo deset hiljada dinara mesečno, ali ne u gotovini, nego biramo: „Hoćete da vam platim račun za struju i grejanje u tom iznosu, ili da vas isplatim u bonovima za benzin?“ Jednom sam pitala zašto je u oglasu pisalo da traže novinare.„Zato što su nam potrebni novinari! Ne znam kako ne vidite vezu? Prvo moramo da organizujemo manifestaciju, da biste uopšte imali o čemu da izveštavate. Idemo težim, ali isplativijim putem. Neću da vam dajem novac, hoću da vas naučim kako da ga sami pravite! Videćete, posle tri meseca ovde, ništa vam više neće stajati na putu do finansijske slobode.“

 

***

Posle tri meseca, bila sam u zaostatku za dve kirije.

- Imam osteoporozu, hoćete da umrem zato što vi radite neplaćene poslove!? - gazdarica je urlala. - Znate li uopšte šta je osteoporoza!? Kosti mi se osipaju, a nikoga nije briga! Prokleto da je sve u ovoj državi! Isplatite me kako znate i tražite novi stan!

U kuhinji sam našla šaku kukuruza kokičara i par kapi ulja.„Barem neću gladna spavati“,pomislim i oraspoložim se kao da idem u bioskop. U krevet sam otišla sita, podbulih očiju i polomljenog zuba. „Šestica“, ponavljala sam sklupčana u krevetu. „Ne vidi se, ne očajavaj, nije strašno. Jebale te kokice proždrljivu! Bolje da si gladna i mršava, nego krezuba! Ne vidi se, ionako se ne smeješ, smiri se, još malo pa će leto, tad je sve lakše, spavaj sad, spavaj...“ Spavala sam kao fetus koji još dugo ne želi da se rodi. Usnila sam da se gradi kuća, temelji su iskopani po nesnošljivoj žezi, u njih su pobacane zlatne potkovice, a kokoš je žrtvovana na mestu na kome će da iznikne prag. Zidovi su podizani s lakoćom, rastu triput brže nego što dete menja zube. Letnji oblaci sve se niže spuštaju, a ja vedra i detinjasta trčim unaokolo, skupljam orahove grančice, pa bih na najdužu da nabodem oblak kao da je šećerna vuna. „Sve će ovo biti moje!“ ponavljam i smejem se kako odavno nisam. Kad to triput ponovim, niotkuda se stvori dvanaest zidara i kuća još brže nastaje. „Ključevi te čekaju, samo dođi!“ čujem opet onaj tuđi jezik kojim se govori u tom vrlom svetu bez snegova. Budim se sa rupom umesto glave.

 

***

- Ako ne sakupite novac za obe kirije, ostavićete mi taj svoj nameštaj - govori matora lihvarka. - Taman kad sam pomislila da me najgore već snašlo, pokvarila mi se veš-mašina! Nit' imam za prokletog majstora, nit' mogu da perem na ruke u ovom stanju! Ne možete zamisliti kroz šta prolazim, ne dao vam bog! Snađite se, nekako mi prenesite tu vražiju mašinu za veš! Nije vam taj nameštaj bog zna šta, ali lakše ću izdavati namešten nego prazan stan, pa smo kvit! Molim vas da što pre to rešimo! Kosti su vam zdrave, imate razloga za sreću, verujte mi! Do viđenja!

„Vrag joj kosti oglodao!„ kunem u sebi. „Ta mi je mašina još od babe ostala, oprala boga oca prljavštine i domaće krvi, nadglasala sve familijarne svađe, čuvala nam kupaonicu od nas samih, da je sad tek tako raskućim i ostavim nekoj razmaženoj babetini koja nam nije ni u rodu rod, ni pomozi bog!“ Moja baba je bila čuvarna žena, jača od nemaštine i gladi zajedno, pravična i drčna. Jednom je pozajmila nekoj ženi u nevolji za cipele, a ova nikako da joj vrati dug. Babi kad je dozlogrdilo, presretne je na sred ulice, izuje joj cipele, spakuje ih sebi u tašnu, a ovu pošalje bosonogu da ide svojim putem. Kad bolje razmislim, možda i mene treba izuti. Iz mašine. Možda treba da se vratim u babinu kuću, na selo. Možda će moja nastavnica istorije da se penzioniše ili da umre, pa ću dobiti posao. Možda se nagodimo da usput predajem likovno, geografiju i muzičko, za pun fond časova. Možda će deca iz učionice u grob da me oteraju, ili makar u ludnicu, da više ne moram da brinem o stanovanju i hrani.

 

*** 

Upala sam u san kao u tunel. Za mnom se survala veš-mašina. Onda je san počeo da usisava sve: šporet sa nagorelim ringlama, kompjuter sa malim kaktusom na monitoru, rasklopivi podni krevet, olinjali crni tepih, staru policu za radio na kojoj držim kuvare i knjige, mali visoki sto, beli garderobni orman star koliko i moja dečja soba, knjige, još knjiga i tri saksije sa azalejama. Sve se selilo u onu kuću koju su za mene gradila dvanaestorica zidara. „Ovde ti je sve na sigurnom!„ reče mi najmlađi među njima. Volim taj jezik kojim govori. „Niko te odavde ne može raskućiti! Ni-ko!“, naglasio je. „Kako si?“, pita. „Kad dolaziš za stalno?“ Gledam u njega, pa u kuću iza njegovih leđa. Drag mi je, verujem mu kao da se oduvek znamo. Ima dečačko lice, mogao bi mi biti mlađi brat, a šake su mu kao lopate. „'Ajde, dosta si se tamo mučila, ne oklevaj više“, govori i levom šakom zaštiti mi cela leđa. – „Nedostaješ nam“, kaže tiho dok me grli. Gledam tu kuću preko njegovog ramena i divim joj se. „Koliko može da košta to zdanje?“, pitam naivno. Zagrljaj nam se zatrese od njegovog smeha. „Nije na prodaju, jer smo ti u nju svi uzidani! Tvoja je. A  ti si naša. Dođi što pre!“ Probudila sam se i teturala po stanu kao što se tetura obezglavljena kokoška dok se iz nje istače život. Uzimam glavu među šake i pokušavam da je vratim na mesto. Kuvam kafu, za doručak je prekasno, treba mi više kafe nego cikorije, ali ne marim, dok god je gorko, oporo, crno, sa talogom iz koga se može proricati makar šta. Danas izlazi novi oglasnik.

 

*** 

- Od tebe se samo traži da održavaš stan. Računi su moja briga. Kirija, kako to da objasnim... Ozbiljan sam čovek, imam ženu, decu i dobar posao, zato mi je važno da ovo ostane među nama. Održavamo čisto poslovan odnos, kakav i priliči stanodavcu i podstanarki, je l' tako? Kiriju ne naplaćujem, jer imam običaj da dolazim u taj stan svakog drugog vikenda i tad radimo sve što mi se prohte da radimo. Ništa što već nisi radila i što ti se ne bi svidelo. Razmisli, možeš i dobar džeparac da zaradiš, ako se o svemu fino dogovorimo. Prvo mi pošalješ fotografiju, pa ćemo videti nastavljamo li sa pregovorima, ili ćemo se mirno razići kao pametni i odrasli ljudi.

Sedim zbunjena i prebiram po glavi te reči kao što se prebiraju zrna pasulja. Žižak mi uništava cele rečenice, larve se sele iz reči u reč, generacije štetočina uskladištene u samo jedan razgovor. „Zaboravi, zaboravi sve što si čula!“, ponavljam, naređujem, opirem se. „Ne možeš sebe prodati kao komad mesa!“ Onda otvaram folder sa fotografijama, tražim, biram, isecam svoj portret, uklanjam druge ljude i šaljem sliku na mejl stanodavca.

- Možemo da nastavimo razgovor - odgovorio je ubrzo. - Imaš li skajp?

Dodam ga na skajpu i napišem da ću biti onlajn tek predveče, jer sad idem da delim flajere za bivšeg poslodavca.

- Vredna cura, sviđa mi se to. Uskoro nećeš morati da radiš glupe poslove - namiguje mi s ekrana.

„Uskoro ću da legnem, da zažmurim kao da mi je petodinarka na oba kapka, ti ćeš mi raširiti noge, a ja ću se svim silama truditi da ne mislim na Srbiju“, napisala sam, obrisala, isključila kompjuter da ne srče struju i internet, pa izašla van.

 

***

Dok delim crvene flajere na kojima belim stilizovanim fontom piše erotic shop, ljudi govore najrazličitije stvari. Jedni se smeju, drugi se srame, neki me zaobiđu ili se prave da me ne vide, deca vole crvenu boju, majke im to panično otimaju iz ruku, krišom trpaju u tašnu ili demonstrativno u prvu kantu za smeće. Jedna trudnica prišla je s drugog kraja ulice da mi vrati flajer: „Meni ovo ne treba“, rekla je uvređeno. „Ma, važi, ti nisi odmakla od bezgrešnog začeća“, pomislim, samo se osmehnem i primim vraćeni flajer. Jedan deda odmah je produžio u shop, da bi tamo napravio scenu: „Sram vas bilo, ja sam penzioner, kakav seks, nije vas sramota da me tako vređate, zvaću policiju!“ Neki momak zastao je da porazgovaramo: „Imate li one preparate, nešto što bi se ženi moglo podvaliti, pa da ona izludi od želje, da baš hoće i da hoće stalno? Znaš na šta mislim, španske mušice i ta čuda?“ Preporučila sam mu lutku na naduvavanje po povoljnoj ceni, pa sam se sklonila odatle. Ovo što mi je ostalo razdeliću po zgradama. Da bi me pustili unutra, kažem pošta. Nekad me puste, nekad se raspravljaju: „Ajte, molim vas, otkad žene raznose poštu? Što ne kažete odmah šta prodajete? Ili samo prosite? Reklame? Ne treba, hvala!“ Kad uđem, moram biti brza i otići pre nego što bilo ko proveri sanduče. Jednostavnije mi je da požurim, nego da se razjašnjavam. „Kako vas nije sramota, pa u zgradi ima dece, jeste razmišljali o tome? Šta ako neko dete otvori sanduče i nađe ovo?“ „A šta biste vi, gospođo? Hoćete se vratiti u kupus iz kog ste iznikli, ili ćete odjahati na rodi?“, prezir kipti iz mene.

 

***

Vraćam se u stan, sedam za kompjuter, jer u kuhinji nema ničeg, gledam mali nejestivi kaktus, a na monitoru iskače poruka:

„Da skratimo priču. Stan će biti otključan, ja sam u sobi i ostavljam ti dovoljno vremena da se spremiš. Ideš ravno u kupaonicu, tuširaš se, klistiraš, središ, otvaraš ormarić, biraš veš. Kad budeš spremna, pokucaj, sačekaj da navučem masku i da ti otvorim. Popijemo piće, pitam te šta voliš, a šta ne, sa koliko si ih bila, sa koliko bi mogla odjednom da ih budeš, koliko otvora imaš i koji ti je najdraži. Ti laži dosledno da si neiskusna, užasavaj se, uzmiči. Piće ne moraš popiti ako te je strah. Dok pričamo, tražiću da se svučeš. Ti se, kao, nećkaj i odugovlači, igraj sramežljivu kurvicu. Kad vidiš da nemaš kud, počni da me moliš da ti poštedim nevinost i da te jebem na zadnja vrata. Onda uzmi lubrikant, namaži se dobro i pokaži mi kako si čista tamo. Dalje ja sve radim. Kad završimo, u koverti te čeka 300 evra. Ili produžiš svojim putem, ili se dogovorimo da ostaješ u stanu.“

„Barem ne traži da mu pušim“, pomislila sam, „sa ovom okrnjenom šesticom to ne bi išlo glatko.“ Setih se da je moja zubarka, dok sam još nekako mogla da je plaćam, stalno spominjala nekakve klinaste defekte. „Moram da razmislim“, napisala sam, a onda sam počela da se prisećam kad sam poslednji put videla 300 evra i kolika bi to dinarska gomila bila. Jednom sam videla pozamašnu sumu kad je moja rođaka molila oca da nas pusti u cirkus. Plakala je i preklinjala da joj dopusti da izostane sa časa klavira, a on joj je gurnuo novac pod nos: „Na! Tvoje je ako me poslušaš!“ Obrisala je suze i poslušala. Drugi put sam videla svežanj novčanica koji je izjutra vredeo onoliko koliko je dovoljno da prehrani troje u narednih petnaest dana, a popodne se za tu sumu moglo kupiti svega tri jajeta. Treći put su mi pričali o dve novčanice od po sto evra koje je neki čovek ponudio mojoj babi. Ona je pogledala u novac, pa u njega, a potom upitala: „Da to nije puno?“ Očekivala je valjda da on potvrdi kako je to taman pošteno, ali je on onda vratio jednu novčanicu u džep. Baba se posle kajala, ne zbog onoga što je uradila za novac, nego što nije uzela više. Što da se kajem, sa 300 evra mogu da isplatim dugove i da zadržim veš-mašinu.

 

***

Poslednji san na tuđem jeziku koji mi je prisniji od maternjeg. Ne znam da li mi je užasnija pomisao da je san poslednji, ili da se iz njega više neću probuditi. Jutro je pametnije od večeri, kažu. Uteha u odlaganju. San mi siše sokove kroz teme. Moji zidari čekaju, dvanaestorica veličanstvenih. Mišićavi su, snažni i muževni; znoj im nagriza trepavice i izoštrava vid. „Najzad kod kuće!“, govore jednoglasno, dočekuju me, sprovode me kroz odaje, pokazuju mi svaki kutak kuće koja je samo moja. „Oduvek je tvoja!“, vesele se sa mnom. „Dobar smo posao napravili“,- nazdravljaju. “Vila pod oblacima! Sretno ti useljenje!“ Smejem se kao da mi nijedan zub nije okrnjen, kuća je bela i divna. „Čekaj“, kažem zbunjeno, „a od čega živite ovde?“ „Kako misliš?“, pogleda me zaštitnički najstariji među zidarima. „Zaražena si tamošnjim životom“, klimne s razumevanjem. „Ovde imamo sve što nam je potrebno, a ne moramo da prodajemo vreme za novac.“ Trepćem u neverici. „Navići ćeš se“, kaže i namigne mi. „Dođi, tvoje azaleje su tako raskošne u visećim vrtovima na terasi, moraš to da vidiš!“ Snažne ruke dvanaestorice podižu me na terasu, plutam nad azalejama koje nikad ne venu. „Ne venu?“, čudim se. „Kako onda daju seme?“, pitam, a zidari se grohotom smeju. Gledam preko vrtova i gledam u provaliju, gledam duboko i najzad vidim: kako se ovde gde snatrim gradila kuća, tamo gde sam budna iskopavana je grobnica. Obe za mene. Tamo mi zakopavaju telo kao da je odbačena odeća, ovde me dočekuju sasvim ogoljenu. „Hoću kući!“, vičem na sav glas, a zidarske ruke me zauzdavaju nežno. „Kako se rodimo, svi samo čekamo da se vratimo kući“, govore. „Dobrodošla!“ Pitam ih kako sam došla, jesam li samo zaspala, šta mi se dogodilo tamo da bih dospela ovde, a oni me odvraćaju od radoznalosti. Najzad, pokazuju mi sutrašnje novine, list ispisan na jeziku koji sam smatrala urođenim:

Obnaženo telo zasad neidentifikovane žene starosti oko 25 godina pronađeno je juče u 6.30 u šipražju nadomak Čeneja. Telo su pronašli lovci koji su krenuli u lov na prepelice. Na telu su vidljive masnice i podlivi, a oko tela su nađene novčanice u apoenima od po 20 i 50 dinara. Telo je prevezeno na obdukciju kako bi se utvrdili identitet, vreme i uzrok smrti. Za sada nije prijavljen ničiji nestanak.