Na 21. Međunarodni književni natječaj za kratku priču Lapis Histriae, koji organizira Forum Tomizza, na temu ORIENT EXPRESS pristigla je ove godine 151 priča na hrvatskom, slovenskom, talijanskom, bosanskom, srpskom i crnogorskom jeziku. Radovi su stizali iz Hrvatske, Slovenije, Italije, Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Austrije, Njemačke, Velike Britanije i iz Sjedinjenih Američkih Država.

Stručni žiri književnog natječaja Lapis Histriae 2026 čine spisateljice Laura Marchig i Tea Tulić te pisac Goran Vojnović.

Rezultati natječaja Lapis Histriae 2026 bit će objavljeni 29. 5. na Forumu Tomizza u Umagu, odnosno na našoj mrežnoj stranici.

Hvala svim spisateljicama i piscima koji su nam poslali svoju priču!

Tea Tulić (Rijeka, 1978.), spisateljica. Od 2008. aktivna u udruzi Katapult kao projektna voditeljica, organizatorica književnih večeri i selektorica rukopisa za objavu. Prozu je objavljivala u raznim domaćim i inozemnim književnim časopisima, a kratke priče prevođene su joj na engleski, francuski, slovenski i poljski jezik. Godine 2011. osvojila je nagradu Prozak za najbolji rukopis autora do 35 godina. U sklopu te nagrade objavila je fragmentarni roman „Kosa posvuda“. Bila je prva stipendistica književne rezidencije KROKODIL u Beogradu gdje joj je također objavljena knjiga. Članica je neformalne riječke književne skupine RiLit i jedna od autorica njihove zajedničke zbirke kratkih priča. Drugi roman „Maksimum jata“ objavila je 2017., a treći “Strvinari starog svijeta” 2023. godine. Roman „Strvinari starog svijeta“  dobio je nagradu Kamov Hrvatskog društva pisaca za najbolju knjigu godine i tportalovu nagradu za najbolji hrvatski roman, koja uključuje i realizaciju audioknjige u izdanju platforme book&zvook – interpretatorica romana poznata je hrvatska glumica Lucija Šerbedžija.

Goran Vojnović (Ljubljana, 1980.), pisac, filmski i TV redatelj i scenarist. Vojnović je objavio tri romana; svaki od njih dobio je godišnju književnu nagradu Kresnik za najbolji slovenski roman. U regiji je poznat kao autor romana „Čefuri raus!“ (2008.), koji je u Sloveniji privukao veliku pozornost čitatelja, kritičara i policije, doživio kazališnu adaptaciju, a zatim i ekranizaciju u režiji samog autora. Godine 2012. izašao je Vojnovićev drugi roman „Jugoslavija, moja domovina“, čija je prva naklada rasprodana u svega nekoliko dana. Treći roman “Smokva” objavio je 2016. godine, a četvrti 2021. pod nazivom „Đorđić se vraća“. Sva četiri romana prevedena su i na hrvatski jezik. Goran Vojnović kolumnist je slovenskog časopisa Dnevnik, a izbor svojih kolumni objavio je u knjizi „Kada Jimmy Choo sretne Fidela Castra“ (2010.). Godine 2022. objavio je zbirku autobiografskih eseja „Zbiralec strahov“ te svoju prvu knjigu za djecu „Sinica in taščica“. Vojnović je snimio već broj kratkih i tri dugometražna filma: „Piran – Pirano“ (2010.), spomenuti „Čefuri raus!“ (2013.) i „Nekoč so bili ljudje“ (2021., Nekada su bili ljudi).

Ove godine dodjeljuju se tri nagrade. Žiri je odlučio da PRVU NAGRADU dobije Pavle Aleksić (Beograd, Aljaska) za priču „Island“. Prva nagrada Lapis Histriae 2025 iznosi 1.000,00 eura. Artefakt prve nagrade Lapis Histriae 2025 rad je kipara Ljube de Karine. DRUGU NAGRADU (600,00 eura) dobila je Estella Veronica Grubač (Ivanec, Varaždin) za priču „Jedan dan van tijela radnice“. TREĆU NAGRADU (400,00 eura) dobila je Marijana Čanak (Novi Žednik, Subotica) za priču „Pisma drugoj“.

Priče izabrane za knjigu Lapis Histriae 2025

U finalu natječaja 20. Lapisa Histriae bilo je 13 priča. Uz nagrađene priče, za knjigu Lapis Histriae 2025, koja će iz tiska izaći do kraja godine u nakladi Gradske knjižnice Umag, izabrane su još i sljedeće priče: „Princes krofna“ Tamare Stojanović (Beograd), „Šta sve pada“ Jadranke Milenković (Niš), „Ritual točke“ Davorina Lenka (Solčava), „Panin z jabukama“ Dalena Belića (Pazin), „Mjesec je nedužan“ Lejle Kalamujić (Sarajevo), „Reciklažni centar“ Viktorije Majačić (Županja), „Gluho bilo“ Aide Šečić Nezirević (Sarajevo), „Drvo spoznaje gospođe H.“ Dragana Radovančevića (Sremska Mitrovica), „Sipe“ Jelene Benčić (Varaždin, Berlin) i „La bestia“ Lorelle Franco (Ronchi dei Legionari (GO)).

Obrazloženje nagrada

PRVA NAGRADA

U priči „Island“ Pavla Aleksića neimenovani glavni junak, šezdeset i sedam godina star, pripovijeda o zbivanjima u jednom zimskom danu, tri dana prije pravoslavnog Božića, u selu zametenom snijegom, negdje na visoravni u unutrašnjosti Srbije. Najveći dio radnje odvija se u i oko roditeljske kuće u kojoj glavni junak njeguje i brine za gotovo sto godina starog oca, već sedamnaest godina bolesnog. Kroz pripovijedanje glavnog junaka suptilno se ocrtava mijena njegovih emotivnih stanja: od straha, tjeskobe, nade, bijesa do nostalgije i „žala“. Naime, taj dan iskače iz kolotečine svakodnevice: te bi večeri u njihovu kuću po prvi put trebala ući Ljubica, junakova bivša kolegica s posla, s kojom se te jeseni, nakon smrti njezinog supruga, počeo zbližavati i za koju ima spreman božićni poklon: knjigu pjesama. Ljubičina kći živi na Islandu, gdje i ona želi otići: „…koliko god da snega tamo padne, čim dotakne tlo oni čiste, a kako se mi podavismo ovde, čim malo padne ne mrdamo nikuda“. Uznemiren proturječnim osjećajima, a ponajviše mogućnošću započinjanja novog života, glavni junak manijakalno čisti snijeg oko kuće, krči prolaz za svoj automobil i priprema kuću za dugo očekivani dolazak drage gošće. Međutim, kako dolazi večer, očevo se zdravstveno stanje pogoršava, susret se otkazuje, glavni junak priprema stvari za odlazak do Doma zdravlja…

Pavle Aleksić u priči „Island“ gradi nezaboravnu atmosferu jednog zametenog, zaleđenog osobnog života, koji korespondira s aktualnim previranjima u Srbiji, s urušavanjem društvenih struktura, blokadama, ali i utopijskim duhom. No, prije svega, pripovijedanje u „Islandu“ polazi iz unutarnje pokrenutosti glavnog lika koji u svom tom „ludilu“ čuje glas drugog čovjeka i odgovorno prihvata brigu za život svoga bližnjeg. Za današnji „poredak vrijednosti“, čini se, to je ono najluđe.

DRUGA NAGRADA

U priči „Jedan dan van tijela radnice“ Estelle Veronice Grubač pripovjedačica je radnica koja je na  povratku s posla. Dva su mjesta događanja: prenatrpani gradski tramvaj i kupaona s kadom. U tramvaju, Grubač nam hiperbolično predočava kako fizički umor razgrađuje integritet pripovjedačice u jezovitim sinestetičkim prizorima nezaustavljivog procesa disolucije radničinog tijela, u pobuni mesa koja u svojoj figurativnosti objedinjuje industrijske i sakralne konotacije. U svom prelijevanju od prekomjernog umora, tijelo sve prlja, dotiče sve ljude, koji dalje po gradu „nesvjesno cipelama ostavljaju crvene tragove“. Kupaona, s kadom u središtu, postaje mjestom reintegracije, uobličenja i pročišćenja u nježnosti i ljubavi. Priča Estelle Veronice Grubač snažna je i potresna u svojoj sažetosti: glavna junakinja nema vremena za tu pobunu mesa, sutra opet mora raditi.

TREĆA NAGRADA

Priču Marijane Čanak „Pisma drugoj“ pokreće razmjena pisama dviju prijateljica Morane i Romane, sve dok se posljednjoj ne „posreći“ i ona zatrudni sa svojim dugogodišnjim partnerom Jordanom. Prepiska je povjerljiva i otvorena: Romana pokušava svojim mislima o sreći djelovati utješno na prijateljicu Moranu, koja se u svojoj vezi s Dojranom osjeća isfrustrirano na svakom planu, pogotovo na onom intimnom. Kroz niz originalnih, duhovitih obrata, autorica izbavlja svoju junakinju Moranu iz ludila uloge „prinudne kuharice“ i blata egzistencijalne ovisnosti o muškarcu. Uz tehničku pomoć Tindera, Morana postaje samostalna poduzetnica koja zarađuje na muškim fetišima i slabostima. Priča „Pisma drugoj“ virtuozna je orkestracija raznolikih pripovjednih glasova, oslobađajući spektakl izmjena perspektiva na žensku uskraćenost.

Kratke biografije dobitnika nagrada

Pavle Aleksić rođen je 1993. u Beogradu, gdje je i završio srednju školu i započeo studije. S devetnaest godina odlazi u Ameriku, gdje i danas živi bez stalne adrese i radi u barovima, od mjesta do mjesta, većinom na Aljasci. Laureat je nagrade „Đura Đukanov“ sa zbirkom „Tamo je more“; izabrane priče iz te zbirke objavio je u knjizi „Hartvorm“ (2021.). Godine 2022. osvojio je prvu nagradu na natječaju 21. Festivala europske kratke priče u Zagrebu, a 2024. godine treću nagradu na natječaju Lapis Histriae.

Estella Veronica Grubač rođena je 2004. godine u Zagrebu. Živi u Ivancu, gradiću u blizini Varaždina, gdje je pohađala osnovnu školu i opću gimnaziju. Danas studira germanistiku i anglistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Prozu i poeziju piše od svoje desete godine, ostvarila je rezultate na raznim natječajima (LiDraNo, Poezitiva, Tipka) i svojim radom doprinijela časopisima Libromanija (Srednja škola Ivanec) i Germanist (Odsjek za germanistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu).

Marijana Čanak rođena je u Subotici 1982. godine. Završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu suvremenu pripovijetku i prva laureatkinja nagrade „Voja Čolanović“ za najbolju pripovjedačku knjigu (2023.). Pojedinačne priče prevedene su joj na engleski, njemački, makedonski i albanski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002.), zbirku priča „Pramatere“ (2019. prvo izdanje, 2023. prošireno izdanje), roman „Klara, Klarisa“ (2022.), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade, zbirku priča „Put od crvene cigle“ (2023.) i roman „Svetlo trojstvo“ (2024.). Živi kao samostalna umjetnica u Novom Žedniku.

U petak, 24. 5. 2024., stručni žiri književnog natječaja Lapis Histriae 2024, koji čine spisateljice Laura Marchig i Tea Tulić te pisac Goran Vojnović, proglasio je rezultate natječaja na Forumu Tomizza u Umagu.

Utvrdili su da su na 19. Međunarodni književni natječaj za kratku priču Lapis Histriae, koji organizira Forum Tomizza, ove godine pristigla 223 teksta na hrvatskom, slovenskom, talijanskom, bosanskom, srpskom i crnogorskom jeziku.

Ove godine dodjeljuju se tri nagrade. Žiri je odlučio da PRVU NAGRADU dobije Zvjezdana Jembrih (Zagreb) za priču „Cvita“. Prva nagrada Lapis Histriae 2024 iznosi 1.000,00 eura. Artefakt prve nagrade Lapis Histriae 2024 rad je kipara Ljube de Karine. DRUGU NAGRADU (600,00 eura) dobila je Alja Gudžević (Berlin, Atena) za priču „Mir je kad se drugdje puca“. TREĆU NAGRADU (400,00 eura) dobio je Pavle Aleksić (Beograd, Aljaska) za priču „I pas me više neće voleti“.

Priče izabrane za knjigu Lapis Histriae 2024

U finalu natječaja 19. Lapisa Histriae bilo je 12 priča. Uz nagrađene priče, za knjigu Lapis Histriae 2024, koja će iz tiska izaći do kraja godine u nakladi Gradske knjižnice Umag, izabrane su još i sljedeće priče: „Ćakula“ Antonije Jolić (Šibenik), „Startna linija“ Žarka Jovanovskog (Zagreb), „Prejedanje mušmulama“ Branke Selaković (Beograd), „Sto minuta samoce“ Marija Glavaša (Split), „Spaseni pomorci“ Danila Lučića (Beograd), „In če vsi pozabijo“ Selme Skenderović (Ljubljana), „Bivši“ Jelene Benčić (Zagreb), „Dimentica, guarisci, ricorda“ Benedette Barbetti (Osimo) i „Čistilište“ Kristine Gavran (Birmingham).

Obrazloženje nagrada

PRVA NAGRADA

U priči „Cvita“ Zvjezdane Jembrih pripovjedačica istražuje obiteljsku tajnu: razloge samoubojstva rođakinje, mlade djevojke Cvite, koje se dogodilo šezdesetih godina prošlog stoljeća u ruralnoj sredini dalmatinskog zaleđa. Pripovjedačica se pri tome suočava s različitim oblicima šutnje i hotimičnog zaborava – tradicionalna seoska zajednica ne želi da se pamćenje čuva o toj „sramoti“. Pripovijedanje je zbog svih prepreka izrazito fragmentarno, svaki odsječak je krhotina, novi pokušaj sastavljanja priče o zaboravljenoj Cviti. Pisanje je poput probijanja kroz lokalni guštik, spoticanje po dalmatinskom kamenjaru u potrazi za neoznačenim Cvitinim grobom. Priča „Cvita“ raste na samoj granici šutnje i govora, umjetnost pisanja uzdiže se ovdje do razine neumorne borbe za dostojanstvo sjećanja na žensku egzistenciju i ljubav. Žiri dodjeljuje prvu nagradu Zvjezdani Jembrih jer nas ona svojom pričom upozorava koliko jedna rubna sudbina, čak i kad je prešućena i zatomljena, može govoriti o zajednici i vremenu u kome se ugasila, ali i o nama danas.

DRUGA NAGRADA

Alja Gudžević u priči „Mir je kad se drugdje puca“ smješta radnju u berlinsku vojnu bolnicu, u četiri dana: od 16. do 19. 5. 2021. U to kratko vrijeme upoznaju se junaci ove priče Mahsa i Walid na odjelu za hitne slučajeve. Walid, smrtno obolio od raka pluća, arapskog je porijekla i zaposlenik je na javnoj televiziji, dok je Mahsa, aktivistkinja iranskog porijekla, u bolnici jer joj je berlinska policija doslovno „polomila kosti“ na nedavnim prosvjedima. U priči se na fascinantan način izmjenjuju gledišta junaka, fragmenti njihove prošlosti i aktualne vijesti te stravični snimci prizora nemilosrdnih sukoba izraelske vojske s palestinskim življem, koji su se i te 2021. godine bili rasplamsali. Kratko i bolno suzdržano upoznavanje ovih dvaju berlinskih stranaca s islamskog Istoka – uz cigarete, a bez zagrljaja – završava Walidovom smrću i novim policijskim isljeđivanjem, koje Mahsi otkriva političku stranu Walidovog djelovanja u medijima. Polizei, berlinska policija, te iranska „moralna policija“ glavnoj junakinji neprestano su za petama: ona živi u strahu i samoći bez zaštite, kao u noćnoj mori. Mahsa pokušava zaboraviti zemlju koju je napustila, ali ona ne (na)pušta nju. Alja Gudžević je na književno suveren način spojila angažman s empatijom prema imigrantima iz islamskog svijeta u zapadnom velegradu.

TREĆA NAGRADA

Glavni junak i pripovjedač u priči „I pas me više neće voleti“ Pavla Aleksića skrbi za dementnog oca na selu, u ljetnoj kući njihove, inače, beogradske obitelji. Radnja se odvija u jednom danu, u kome glavni junak, nakon jedne „loše godine“ provedene u kanadskom Vancouveru, obavlja poslove u i oko kuće. Aleksić je majstor elipse, povišene atmosfere neizrečenosti. Naracija suptilno naglašava, ritmizira protok vremena i produbljuje melankoliju glavnog junaka. U „ogromnoj daljini“, daleko od užurbanog svijeta današnjice, otac i sin iskušavaju vlastitu udaljenost, „potpunu i savršenu“ samoću.

Kratke biografije dobitnika nagrada

Zvjezdana Jembrih rođena je 1965. u Zagrebu. Diplomirala je 1990. na zagrebačkoj Akademiji likovnih umjetnosti i magistrirala 2000. na MKU u Budimpešti, restauriranje drvene skulpture. Od 1993. radi kao konzervatorica-restauratorica, a od 2020. redovita je profesorica na Akademiji likovnih umjetnosti Sveučilišta u Zagrebu, na Odsjeku za konzerviranje i restauriranje umjetnina. Do sada je izlagala na tridesetak samostalnih i na brojnim skupnim izložbama, te izvela trideset i tri land art rada. Piše i objavljuje stručne radove, poeziju i prozu. Objavila je tri knjige poezije: „Ljubavnici Kraljica Glad“ (2007.), „Sve jedno“ (2014.) i „Oko Ogorja“ (2023.); zbirku kratkih priča „Janusove kćeri sestre nevjeste“ (2001.); knjigu putopisa „Ljetopisi“ (2008.) i grafičko-pjesničku mapu „Tragovi“ (s Jurom Kokezom, 2014.). Dobitnica je nekoliko nagrada za svoj likovni (1. nagrada za slikarstvo Ex tempore Opatija – Mandrać 1994.), književni (nagrada stručnog suda Franjo Horvat Kiš za hrvatski književni putopis 2008., 2016. i 2017.; 3. nagrada za kratku priču na Festivalu europske kratke priče 2017.) i stručni rad (godišnja nagrada Društva povjesničara umjetnosti Hrvatske za zaštitu kulturne baštine u 2022.).

Alja Gudžević rođena je 1992. u Berlinu. Odrastala je u Berlinu, Napulju, Zagrebu. Diplomirala strane jezike i književnosti, etnologiju i kulturnu antropologiju, društvene znanosti i filmsko pripovijedanje. Radi na području književnog prevođenja i audiovizualnih umjetnosti. Živi i radi u Berlinu i Ateni.

Pavle Aleksić rođen je 1993. u Beogradu, gdje je i završio srednju školu i započeo studije. Sa devetnaest godina odlazi u Ameriku, gdje i danas živi bez stalne adrese i radi u barovima, od mjesta do mjesta. Laureat je nagrade Đura Đukanov sa zbirkom „Tamo je more“; izabrane priče iz te zbirke objavio je u knjizi „Hartvorm“ (2021.). Godine 2022. osvojio je prvu nagradu na natječaju 21. Festivala  europske kratke priče u Zagrebu.

KARNEVAL BEZ GRANICA.

U petak, 19. 5. 2023., stručni žiri književnog natječaja Lapis Histriae 2023 koji čine spisateljice Laura Marchig i Tea Tulić te pisac Goran Vojnović proglasio je rezultate natječaja na Forumu Tomizza u Umagu.

Utvrdili su da je na 18. Međunarodni književni natječaj za kratku priču Lapis Histriae, koji organizira Forum Tomizza, na temu KARNEVAL BEZ GRANICA ove godine pristiglo 239 tekstova na hrvatskom, talijanskom, slovenskom, bosanskom, srpskom i crnogorskom jeziku.

Žiri je odlučio da ove godine nagradu dobije Alena Begić (Ljubljana) za priču „Neočekivana smrt“. Nagrada Lapis Histriae 2023 iznosi 1.400,00 eura. Artefakt Lapis Histriae 2023 rad je kipara Ljube de Karine.

Izabrane priče

U užem izboru za nagradu bile su priče: „Metamorfoze“ Ane Kutleša (Zagreb), „Sva lica ubice“ Emine Đelilović-Kevrić (Sarajevo), „Sebi za života“ Marije Ratković (Beograd), „O čemu šutim kad govorim o drkanju“ Maje Urban i „Najnpipl“ Pavla Lazarevića (Beograd).

Za knjigu Lapis Histriae 2023, koja će iz tiska izaći do kraja godine u nakladi Gradske knjižnice Umag, izabrane su još i sljedeće priče: „Ovo mesto, zimi“ Pavla Aleksića (Aljaska, Beograd), „S prave strane žice“ Slađana Lipovca (Čazma), „Vrtoglavica“ Dušana Šarotara (Ljubljana), „Plavi paun“ Marije Rakić Mimica (Split), „Povratak i spovid Valentina Boškovića“ Nemanje Carevića (Beograd), „Dolinci/Dolinzi – podaljšana sekunda“ Manke Kremenšek Križman (Ljubljana), „Piše mi se kad sam s tobom“ Jelene Benčić (Zagreb) i „La tournée“ Erike Šporčić Calabrò (Umag).

Obrazloženje nagrade

Pripovjedačica priče Alene Begić „Neočekivana smrt“ temu „Karneval bez granica“ u početku razrađuje na vrlo apstraktnoj, spekulativnoj, gnoseološkoj, dakle, „filozofskoj“ razini. Pripovjedačicu „živcira stvarnost“ u kojoj ljudi oko nje žive, ta „kvazi-istina“ koju oni dijele. To svima njima, naime, onemogućava razumijevanje sudbine glavnog junaka njezine priče: njezinog supruga. Dvadeset godina sjedi njezin muž pred televizijom i šuti. I pri tome još nema ni pojma što gleda, samo troši svoju životnu energiju „na praćenje slika koje se mijenjaju na ekranu“. Kako nam tumači pripovjedačica, taj „konstantni biljni život“ u prirodi je njezinog supruga od samog rođenja, a problem je u „svijetu, kao što je ovaj“, koji od njega stalno nešto zahtijeva i prisiljava ga na bezgranično preuzimanje novih i novih uloga. Do „kobnog“ obrata u ovoj priči dolazi u trenutku kada pripovjedačica odluči iz temelja promijeniti svoj odnos prema suprugu jer ona zna njegovu „tajnu“, te ga otvoreno potiče da bude ono što jest: „čovjek-biljka“.

Pripovjedno vrijeme u priči „Neočekivana smrt“ određuje anticipacija događaja koji je istaknut već u naslovu. Pripovjedačica nam daje niz argumenata za „hipotezu“ kako je takav kraj upravo „prirodan“ za njezinog supruga. Na početku priče pripovjedačica se jada kako je ljudi često optužuju „da stalno nešto priziva unaprijed“ – kao da je nekakva „vračara“. Na kraju priče nas, pak, upozorava kako ona ima „dar koji nemaju drugi“, naime „ona može unaprijed naslutiti za koga je prirodno da živi, a za koga je prirodno da umre“. Kako priča napreduje, čitatelj s osmijehom i sve većom nevjericom prati pripovijedanje ove pripovjedačice, koja već više godina posjećuje psihologa, preventivno, „prije nego što poludi“.

I to je razina na kojoj se događa drugi tip obrata u ovoj priči: čitatelj otkriva da je pripovjedačica zapravo glavna junakinja svoje priče, a ne njezin suprug. Ona, koja nam kroz svoju logoreičnu spekulativnu naraciju izlaže cijeli svoj svjetonazor, neprikosnoveno i bespogovorno, ona koja nema živaca za pravi razgovor ni sa svojim psihologom, ni sa suprugom, ni s ljudima oko sebe. Osnovno pitanje nije više suprugova tajna, nego tajna njegove raspričane supruge. Gorko smo se smijali dok smo čitali kako njezin suprug polagano umire. Sada se suočavamo s licem pripovjedačice, ne bez osjećaja sudioništva i odgovornosti za smrt jednog čovjeka, pa bio on i „čovjek-biljka“.

Zavodljiva „vračarina“ priča maska je koju nam spisateljica Alena Begić stavlja pred oči kao narativni dragulj, ali i u ruke – kao vrući kesten.

O dobitnici nagrade

Alena Begić rođena je 1997. u Njemačkoj. Odrastala je u Bosni i Hercegovini, živi u Sloveniji. Završava magisterij iz filozofije i komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Poeziju i prozu objavilo joj je nekoliko regionalnih portala, časopisa i zbornika. Godine 2020. bila je u finalu Lapisa Histriae, a na 19. Festivalu europske kratke priče u Zagrebu osvojila je drugo mjesto. Objavila je zbirku priča „Dan za ispravljanje“ (Durieux, Zagreb, 2022.).

Lapis Histriae 2025:

PRVA NAGRADA IL PRIMO PREMIO PRVA NAGRADA

PAVLE ALEKSIĆ
Island

Tihi, krupan sneg napolju kroz mrak veje. Na radiju su rekli sneg će biti sveopšti preko čitave visoravni. Ali ja mislim da će do jutra sve preći u susnežicu, do podneva u kišu, onda u blato… Tako mi se čini. Ovde više nema snegova takvih.

Malopre sam sanjao da su mi ruke šuplje, i da sneg kroz njih pada, i uhvatio me strah zbog nečeg zbog svog života a da nisam znao zbog čega. Kao da onda ništa od života neću imati. Kada sam otvorio oči, na prozoru spolja, baštenska mačka sedi i doziva, i za njom vidim sneg za koji do tad siguran sam nisam ni znao da veje. A zašto ga onda ni iz čega sanjam tako? A ja nju, mačku, toliko ni ne čujem, koliko se sve od snega nekako stišalo. Samo je znam da mjauče tamo, jer znam nju kakva je. Onda opet priklopim oči, pokušam da zaspim, jer osećam da moram spavati, i ne želim ni da vidim koliko je sati. I sve mi pada na pamet tako, da li je vatra u peći dogorela, a jeste; kako ću morati sav taj sneg čistiti, i više od svega – da li ću biti odmoran sutra da mi Ljubica po prvi put dođe.

Ne znam kud ću ja sav ovakav.

Kako se budim, tako mi je u kostima sve zgrčeno nešto. Ohladnelo je jarko tokom noći, kao da sam zimu progutao i sad je u sebi nosim. Možda sam i oboleo. Odmah tamo u sobu odem gde otac spava, da mu založim vatru, da tu posedim dok se ne ugrejem. Nije to ni soba, koliko je prostorija samo, u kojoj smo tokom zime jer se u njoj najlakše grejemo. On zimi iz nje ne mrda. Čak ni do toaleta da ode, nego sve u kofu tamo piša. A kad je nešto drugo, stavim mu grejalicu u kupatilu da mu prvo sve ogreje. Jer drugačije neće. A i ja se umivam tamo samo, operem zube, pa se što pre u toplo sklonim.

Sa prozora na prozor, kud ja idem ide ona mačka, sve me spolja gleda. A napolju – sneg.

Odem kod njega tamo u sobu, gde pomalo još od toplote ima, ali i to malo jedva, jenjava. On na leđima leži umotan u ćebad, nekuda u snu ide, pomera glavom tamo-vamo, kao da se s nekim ubeđuje. Sto je godina gotovo star, najstariji u selu, i svi mi kažu neće on nikuda, a onda zato neću ni ja. Već sedamnaest godina tako, od kad mu se sve olakšalo nešto pa je onomad u bašti pao, pa su rekli ima nekakve lezije po mozgu. A on, da ga pitaš – k’o nov. Sve zna, od a do š. Ni doktori ne znaju kako, pa se čude. Jedino što slabije čuje, i pritisak ga muči, ali muči i mene, a meni će sedamdeset za koje leto, a njemu je sto, i sve me kao mladog zove, kao da ni ne zna za godine.

Gledam kroz prozore koliko je napadalo, da se beli napolju pa sja, pa se čini da je utoliko u kući mračnije. Palo po kotlarnici i po šupi, zatrpalo stazu što ću morati da čistim. Palo po ogradi i sve je zamutilo da oblika nema. Palo je po žbunju ispred kuće i dalo mu krošnju nakon što se svo olinjalo. I po putu palo, da ga ni nema više, da napolju nikog i ničega nema, a da je jutro, da se nikuda ne ide. Palo je i još pada, sve ga je i više i više.

Tri je dana do Božića.

Obuvam čizme, jaknu, kapu, stavljam rukavice pa iz peći ono s pepelom izvučem, da prospem tu napolju ispred kuće. Kako otvorim vrata tako se ono mače oko nogu mota, sapliće a ja ga od sebe šutiram da se ne spotaknem. Ono ni ne zna šta je to zima. Odmah je tu i ova starija, i vidim mačje otiske svugde po snegu. Onda vidim i da je ono pseto s ulice u dvorište ušlo i tu se negde motalo i ostavilo tragove, sneg zapišalo. A sneg je sveprisutan da se svačiji trag vidi. Čak su i vrane tu izgleda bile, i svo se granje od snega nakrivilo kao da će pasti. Zaledilo i vodu u burićima, da puknu. Odem iza kuće da posipam pepeo, pa tek onda, kad se okrenem, tek kad pogledam niz dvorište kroz svu tu belinu, vidim nadstrešnica nad kolima pred kapijom, što se nakrivila zatrpana pod golemim snegom, na auto se spustila, urušila i pala, blokirala kapiju.

Odmah me bes obuzme. Nemam ni na šta biti besan jer mi niko nije kriv. Samo jesam. Još mi gore što je tako. Idem okolo u krug i psujem. Zagledam štetu što je napravilo. Nadstrešnica se samo nakrivila i spustila i na auto pod njom oslonila, nije skroz sasvim pala. Inače bi još gore bilo. Kako je dvorište na kosini, ona se s kosinom nagnula. Ne znam kud ću pre, jer ne mogu ni auto mrdnuti od svog tog snega, niti mu mogu sasvim prići a da ne budem gola voda jer snega niz padinu ima koliko hoćeš. Pa se vratim u kuću da onu fioku nazad u peć vratim, da založim, da makar tu bude topline. Uzmem iz kofe sinoćnja drva, novina i pruća, pa klečim pred peći, palim vatru. Mislim se i psujem. Za sve to vreme otac u krevetu glasno spava.

Svud sam ostavio vode po pločicama pred vratima, gde sam čizmama zagazio. Sneg se sa njih otopio, napravio nered. U sobi sam raspirivao vatru, pa onda sedeo pred njom da se ne ugasi, mislio šta ću dalje. Još je rano u danu bilo. Onda sam se obukao i obuo, probio se do šupe a potom tu gde sam išao počeo da pravim stazu, da očistim sneg. Makar je od šupe pa do kućnih vrata bilo iskopane staze, da sam mogao po drva ići, i sa obe strane po pola i više metra snega. Pa sam uzeo kofe i iz šupe napunio bukovim drvima i pred vratima ih ostavio. Onda sam isto išao do kapije, i tu gde sam prošao, vraćao se s lopatom unazad, čistio sneg, da mogu prići autu. Tek sam onda, kad sam stazu raščistio, zastao i zagledao šta je s autom bilo. Tamo gde se greda o njega oslonila, ostalo je ulubljeno u laku i farbi, ali nije veći krš napravilo. Još je gore moglo biti. Ali nisam mogao nikuda dok ne očistim snega da spustim auto na čistinu, pa sam otvorio kapije i pred njima dugo i dugo čistio do puta, da ako treba mogu autom izaći, iako nisam imao kuda, niti sam i mogao po ovakvom vremenu. A strahovao sam i da to auto drži nadstrešnicu da ne padne, pa sam neko vreme stajao i zagledao, znao da moram da ga pomerim a istovremeno razmišljao da li da ga mrdam ili ne.

Za svo to vreme i nevreme, nikud nikoga da vidim, da neko prođe, nego se sve pomalo čulo, kad su komšije otvorile prozore, ili kad je neko negde lopatao, pa sve do onda kad se mali auto pošte iz daljine putem provlačio, zastajao od dvorišta do dvorišta, pa onda poštar iz auta izašao pa stao sa mnom i o nadstrešnici govorio. Onda je i komšija, Miljenko, izašao na ulicu i prišao, i zapalili smo po cigaretu i sva trojica stajali i grede i krov i sneg na krovu odmeravali.

Poštar reče valjalo bi sneg s krova očistiti, da malo olakša, ali komšija se, a ni ja, nismo s tim složili. Sva smo trojica na kraju rekli da se prvo auto pomeri. Za sve to vreme žuto auto pošte je na putu dimilo, da je ostao trag izduvnih gasova na snegu mnogo posle nakon što je poštar otišao. Kad je poštar ušao da pođe, morali smo ga pogurati da se od strane puta odvoji od dubljeg snega.

„Nemoj ti ni stajati sa strane, ko će ti sad putem ići!”

A onda pođe dalje, da se ni put ni nebo ni zemlja za njim ne vidi. Neke crne ptice su samo nebom bile, a komšija, Miljenko, koji je još pušio, ugasi cigaretu u snegu, pa reče da pokucam kad mi bude trebao, pa i on kući pođe.

Stajao sam s lopatom pred kapijom i gledao našu kuću, kako je u stvari lepa, lepša od svih. Oštrih krovova, krupnog dimnjaka od cigle, sva sa svojim ćoškovima i sitnicama. A kako ju je ovaj srušen krov naružio. A uveče će Ljubica doći, i ništa do tada neće biti rešeno, nego će ostati tako kako je. Onda osetim znoj što mora da sam se već dugo znojio, ali tek me sad obuze pri pomisli na Ljubicu.

Nakon što sam auto niz kapiju spustio, i ostavio ga kraj ivice puta, uzeo sam i pozvao Milančeta, što mi je nadstrešnicu pravio, pitao ga šta ću sada. On reče – za sada ništa. Snega je napadalo i ne valja ništa raditi, i da će me pozvati kada malo otopli i sneg u blato prođe, pa da sve rasklopimo i do proleća odložimo, kada će mi novu podići.

Ja kažem: „Koliko će me to izaći?”

Kaže: „Šta da te izađe, ja tebi treba da platim što se urušilo. Ajd’.”

Pošto sam video Ranka kako po prilazu so posipa, otišao sam u kuću i svud gde sam stazu prokopao polio sam soli. Sledeće što ću je da se popnem gore, da uredim sprat, gde se otac ne može popeti, da večeras imamo mesta za sebe. Hvata me malo strah od kamina koji nikada nije goreo – a mora se nekako sprat zagrejati.

A one me mačke svugde po dvorištu prate, pa na kraju ih ostavim, i njih i lopatu i uđem u kuću. Kanim se da je pozovem, Ljubicu, da sve raščistimo za večeras. Trebam je upozoriti na sneg i nadstrešnicu, i mislim se da li je moglo to iole sačekati nego je baš danas sve moralo da se sruči. Ali prvo stavim u kujni kafu, sa dovratka gledam je li on i dalje spava, guram još drva u vatru. Kada ona dođe moraću silaziti i peć hraniti drvima, da ne izgori. Moraću i njega iole srediti, obrijati ga ako hoće, ili makar sobu počistiti pa nek’ u krevetu leži, da je upozna, pa ćemo mi svojim putem gore. Imam šezdeset i sedam godina sada, i sramota me, i više od svega – čini se oduvek od drugog mi život zavisi.

Sedam za sto i ispijam kafu. Zapalim pa uzmem telefon da je pozovem. Ona se tek tada budi.

Njen je muž umro proletos, zatekla ga u svinjcu s glavom u blatu i sve se svinje u ćošak sabile, nisu znale kud će sa njim – a ni ona nije znala, nego je mislila da se šali. Kaže s njim je i sve to u njoj umrlo, šta god to bilo zbog čega čovek želi bolje za sebe. I bilo mi je jasno to, iako sam ja samo razveden. Život je dovoljan, ali je neodrživo takav. Uvek se još nečemu nadamo. I evo od jesenas mi razgovaramo a da se čitavu deceniju s posla znamo, a da smo jedva par reči pre toga progovorili. Ja nju zaista nikada nisam tako gledao, kao što je sada gledam. Ona još ne želi da se išta zna naokolo, pa mi kaže da ne govorim ikome, a mog oca dedom zove, pa kaže samo njega mogu upozoriti, da zna makar da ne dovodim neku kurvu tamo. Pa se smeje.

Pita me kako sam spavao a ja joj kažem loše i da sam loše i oca i sneg sanjao. Pita šta, ja kažem da su mi ruke onemoćale da ne mogu ništa u njih držati, a da otac tamo sedi i da sneg pada – a da ne sme po podu da padne. Ona pita što ne sme a ja kažem da ne znam. Da možda samo nema ko da čisti, a ona ne zna šta bi s time.

Kažem joj pala je nadstrešnica, zakačila kola, pa tek onda kažem da sam kola pomerio i da nije puno loše bilo, kako je moglo biti. Pita jel sad da ne dolazi i da ako želim može ostati kod kuće, a ja kažem nipošto. Čekaću je na stanici kažem, da je dovedem. Ona živi tri seoske stanice daleko, a na selu, to i po kilometrima bude. Kažem: „Srediću nam sve večeras. Taman i njega da upoznaš.”

Još malo pričamo, o tome kada će večeras doći, pa je pustim da se budi, jer je još u krevetu i tek pije kafu, pa mi dugo i lepo spušta.

Kad spustim slušalicu, duboko udahnem.

Moram u prodavnicu ići. Treba mi nešto pića ili nekog vina, grickalice neke da je nečim ponudim, i uopšte hrane mi treba za nas dvojicuza sledeće dane, da ne idem kojekuda po tolikom snegu. I više od toga, već neko vreme mislim se da joj nešto kupim, iako sam joj knjigu prethodno uzeo, al’ sad se premišljam oko toga i želim joj nešto drugo za praznike pokloniti.

Otac se probudio.

Stavio sam mu viljuške u provrelu vodu, da se ugreju, jer takav je čovek kome smetaju hladne viljuške, pa sam mu od te vode i čaj napravio. Stavio mu grejalicu u kupatilu da greje, a on prvo što je uradio je pridigao se i kraj kreveta u kofu pišao. Otac piša kao što mačka piša, gusto i da se oseti, pa zbog toga poklopcem pokriva kofu. Onda je nazad seo i dugo ispred sebe gledao. Zagledao se kroz prozor gde je snega do po’ prozora, pa je omračilo unutra, a napolju, da se pridigao, sijalo bi sve crno i belo. A on gleda kao snega ni nema. Kako je u trenerci i majici i džemperu spavao, tako je ostao tu da sedi, i nije se kao uvek odmah još oblačio, već je tako bio zamišljen.

„Šta je ćale?”

Čekam ga da ustane da jede, da mogu da pospremim i pođem. On da li je usnuo, il’ se još nije razbudio, sve radi zbrkano nešto, dok se ne doseti i ne sabere:

„Da mi izmeriš pritisak?”

Niz ulicu, kod Ljupka, obesio se o ogradu i laje njegov pas Žuti. Ljupkova žena Slavka je potom mahnula sa vrha avlije, gde je čistila sneg ispred kuće, a pas je dužinom ograde za mnom jurio, pa onda ostao bez avlije i lajao za ogradom pa pojurio kroz sneg kao da uranja u talase, uz brdo.

Prestao je sneg da pada i svi su izgledi da će na neko vreme makar nebo suvo biti. Tako obično sa zimama ovde biva. I ono od jutarnje magle što je bilo se do popodneva razvuklo i jedan kratak deo vremena sinulo je sunce što su ga potom oblaci zatrpali kao listovi papira, i sada dal je nebo il’ je zemlja, sve mu dođe isto.

Otac kaže baš ga to vreme muči i ima nečeg poetičnog u tome. Čitao sam jutros malo iz Ljubičine knjige želeći možda da pronađem nešto od čega bi joj posvetu pisao, i dalje nesiguran da li ću joj je dati ili ne. A daću joj, ako ne za Božić, onda neki drugi put. Ispričao sam i ocu sve. Ili, nisam mu sve rekao, samo da dolazi koleginica sa posla i da ćemo mi gore biti. On me gledao kroz ono vlažno od jutra, kao da ne vidi šta mu to kažem, pita gde gore, jer gore je zima jer se ne greje, a više od toga – jer skoro dvadeset godina kako sam se razveo sedim u samoći. A ne znači to njemu ništa pa ništa više nisam ni govorio, osim što se on za sebe pita, gde će on u svemu tome, kako će na njega uticati. Pita mora li onda da održava vatru, i kako će da spava i šta da jede.

U prodavnici popa zatičem što pune kese sa sobom nosi. Niko ovde puno ne kupuje jer ni nema šta puno toga da se kupi. Kaže biće snega, ovo je tek počelo, a ja kažem da ne vidim to, nema to ovaj sneg u sebi. Nisu ovo oni snegovi od naše mladosti kažem, jer smo i ja i popa generacija, iako smo svako na svoju stranu pošli. A kad god ga vidim on za oca pita, jer celo je selo radoznalo još dokle će.I meni se nekad čini dugo, nekad ne, ali sve do Ljubice bilo mi je samo bitno šta će s ocem biti – a sad već imam i u sebe da gledam, i u sledeće godine il’ dve. Kao pred ciljem, naglo izmoren.

Do radnje i nazad sve sam čarape natopio, okačio ih na peći da se suše pa se preobuo, a otac u sve one barice od snega što se s čizama topio u njih ugazio pa raznosio po kući, pa sam morao i njega da preobuvam i za njim da idem i čistim. A mene uhvati nešto pa krenem da ga psujem, pa ako ne kaže ništa nastavim a ako kaže odustanem i poćutim, pa psujem za sebe. Hvata me nervoza od svega. Već je vreme ručku a još nisam ni na sprat otišao. Sve sam u sebi zamislio šta ću, samo me je oko kamina stislo, ne znam dal će dimiti il’ će goreti vatra. Bez toga nemam kuda, niti imam gde sa Ljubicom. Za sve to vreme idem oko njega, hranim mu drvima vatru, pa kad pregreje odškrinem prozore da malo provetri, na šta se on onda žali. Stalno zanoveta, te hoće jedno te nešto drugo, te pita ko je ta što mi dolazi i šta će on da radi kada dođe.

„Ne znam ćale pusti me samo. Ajde.”

Dabome da je opet počelo da pada, a da sam ja po spratu čistio i sve tako tiho padalo da nisam ni primetio sve dok prozore nisam otvorio. Staze opet prekrio sneg. S vrbe se jedna mačka popela pa kroz prozor u kuću zašla, a ovo manje je odozdo gledalo i skamukalo u snegu. Zamislio sam se nad goblenima što je majka pravila, što oca nisam hteo pitati da ih sklonim, iako on za to ni ne bi znao jer uz stepenice ne ide. Onda sam pozatvarao prozore i otišao dole i uneo i tu mačku, pa su sad obe išle okolo po spratu i zagledale. Nikada, osim onomad letos kad se ušunjala a da nismo znali, nije neko mače tu u kući bilo – a sad evo, ni ne znam da kažem zašto.

Htedoh nekako da saznam kad će doći, a da je ipak ne pozovem. Zagledao još malo nadstrešnicu da vidim hoće li se do kraja urušiti, ili će ovako polustojeća do topljenja snega opstati. Pade mi na pamet da je probam sam srušiti dok tu stojim, ali šta ću onda sa svim tim kršem oko kapije. Neko je krzneno pseto prišlo pa stoji za mnom i gleda, al’ ne prilazi. Mislim se, to je onaj što je noćas po dvorištu išao, možda za mačkama a možda sam.Samo stoji dole kod kapije i gleda. A ja opet lopatam sveži sneg oko prilaza kapiji, da ako zamoram, mogu kolima nekud otići. To ja sve zbog oca radim, kao što sam oduvek radio, da nas nešto ne zatekne. On gore u kući leži i valjda od tih njegovih bubrega ne može da izdrži nego da spava. A onda, dok se mučim s upaljačem da zapalim, vidim preko polja gde su stogovi sena, gde je sneg po njima napadao i orumeneo od kraja dana što se primiče, i preko polja iz neba negde leti odnekuda prvo neka bela, a potom vidim ne bilo kakva ptica, već galeb, pravi pravcati leti nekuda, ovde usred sela, daleko od bilo kakvih reka, bez ikakve vode na vidiku. U snežnoj tišini čujem mu krila, pređe iznad mene i dvorišta i preko kuće pređe i padine, i u njega dugo gledam, i potom kako odlazi i nestaje.

I ne znam zašto me uhvati nostalgija neka, i ujedno mir i ujedno nemir.

Popeo sam se na kraju gore, otvorio kamin i u njega s lampom zagledavao. Uzeo pruća i poređao ga oko grudve novina, i sve to položio i zapalio i potom dodavao i okružio bukovim drvima. Stajao sam nad plamenom i gledao kako razgoreva, naguravao sve bliže i bliže vatri, dok se nije uhvatilo drveta, iščekivao ugasiće se a da se nije gasila, i sve sa one dve mačke što su poluotvorenih očiju u vatru gledale, klečao sam u svemu zimskom i čekao. Potom je i dimnjak lepo povukao i primila se vatra. Bdio sam nad njom i strepeo, ali je gorelo i gorelo je. Posle sam joj još drva bacio.

Napokon i sa time završio.

Baš jako sam se na njega izdrao. Sve dok to radim muči me, ali ja sam sve od majke preuzeo sa čim se ona decenijama nosila. A mrak je pao, podgrejao mu ranu večeru pa mi rekao i juče je grašak jeo. Kada me onda vidi kaže nije ni bitno ješće, ali već je kasno do tada. Posle idem po kući i kinjim sebe što to dozvoljavam sebi, da se na njega tako derem. Ali to je sebičluk koji nema kraja ako ja do kraja ne dođem. Sve je on navikao da mu se ugodi. A rekao sam mu: „Ti si evo do sto dogurao a šta ću ja? Moram i ja nekad da živim. Imam i ja dušu.” Posle je seo tamo u krevetu, gledao u televizor iz kog ništa nije čuo, niti se išta čulo jer nisam voleo da televizor slušam, pa je ili zaspao, ili samo nekud odlutao, ali u njega više nisam gledao.

Malo je i jeo, sve je kao meni ostavio, a ja nisam hteo, da me posle stomak ne muči. Osim ono malo doručka jutros, što sam ponajviše zbog lekova pojeo, ništa nisam jeo jer posle ume da me potera, pa ne znam kud ću takav. Na radiju je kažu opet protest u Beogradu. Neko je nekog u radnji danas o tome pitao, pa se ovaj raspričao, kao da to njega naročito kinji, što oni blokiraju saobraćaj tamo. A ne kinji ga ovaj sneg ovde, što ga i po putu ima, što ne čiste. Sve to u sebi ja proživljavam, i ćutim i živim u tišini, ali s ocem tako ne mogu. Sa njim se sve iz mene prospe.

Onda se pridigne pa pogleda u mene: „Jel ima onaj toplomer”, kaže. „Uhvati’ me nešto.”

Ja se dignem iz fotelje, pa stojim nasred sobe pred njim – u njega gledam.

Ništa mu nije. To i njemu kažem. Sve se mislim uhvatilo ga jer se meni konačno dešava nešto, pa mi stvara nemir. Kao što je onda stvarao kada sam trebao ići u Vrnjačku Banju na dva dana, a on te noći u Domu zdravlja završio, pa mu rekli nagurao je on dosta i da mu otkazuju bubrezi. Još se tada po nekoliko puta tokom noći budio i pišao, pa je na kraju tražio da mu tu kraj kreveta kofu stavim, nakon što par puta nije stigao na vreme.

U televizor gledamo.

Kažem: „Hoćeš u Dom zdravlja da te vodim?”

Kaže: „Ma kakvi!”

„Nemoj ma kakvi, il’ ti jeste nešto ili nije. Pritisak si izmerio, temperaturu si izmerio – žališ se nešto ti fali a ne fali ti ništa. Reci ako hoćeš kod lekara pa da idemo.”

On cokće.

Ja ne bih da ga teram jer niti želim ikud da ga vodim sada, niti želim da ode tamo pa da nešto i pokupi, pa da još o tome mislim.

„Onda dobro.”

Sve je cakum-pakum gore. Vatru sam sledećih sat vremena drvima pojio, stavio sam više drva u nju no što za ceo dan zime stavim u onu peć dole. Ali dobro, vredi. I njemu sam rekao da sam palio kamin gore a njemu se oči cakle, hteo je da vidi. Rekoh gde će sada uz stepenice da ide, jedva i leži, a on je znao to i hteo je da ide a da nije otišao. Želeo je da vidi vatru. Jer vatra gore nije gorela sve od onda kad je brat neko društvo s fakulteta doveo, za neki rođendan, pa ga otac silno nagrdio što je gore sve zadimio i tolika drva istrošio. Prošle su decenije od te vatre. I mi smo prošli i sad smo opet mi tu gde jesmo.

Ali gori.

A u meni se gotovo ugasilo nakon što sam sišao, pitao šta da jede, a on poćutao malo i vidim muči ga nešto, pa zapinjao da izgovori, pa mi na kraju rekao:

„A da pozoveš ti ipak iz Doma zdravlja, da dođe neko?”

„Šta je ćale?”

„Ne znam.”

„Pa šta ti je?”

„Teško mi je samo nešto. Ovo vreme ili šta je, kao da, sve mi se zgustilo u meni, zgadilo mi se sve, otkud znam koji mi je đavo.”

„Pa šta osećaš?”

„Ma ne znam.”

„Pa moraš da znaš da njima tamo kažeš ako odemo, nema teško je, teško je i meni svaki dan, matori smo, niko te neće lečiti za to.”

„A gde da idemo?”

„Kako gde, pa u bolnicu.”

„Ma neću da idem, nek’ dođu oni ovde.”

„Neće ti niko doći, vidiš šta je snega napadalo. Ako ti je loše, pakuj se iidemo.”

„Ma ne onda…”

„Jel nećeš?”

„Neću.”

Cvokće još jednom.

„Nemoj posle da bude nešto.”

Posedeo sam još minut a onda otišao gore. I to je bilo kada sam odlučio da ću da pozovem Ljubicu.

Ona mi je ona vatra gore, što sam je upalio. Popeo sam se i u njoj da se ogrejem, seo u fotelju, dugo s njom govorio, sav se kao dete rastopio. Rekao joj kako stoje stvari a ona se prva ponudila da ne dođe. Biće kaže boljih dana. Nije nam se dalo kaže, nit’ zbog snega, nit’ zbog dede kako ga je i dalje zvala, nit’ je znala dal će i autobusi ići jer kaže tu gde je niko sneg ne čisti i nijedan auto nije dugo prošao. Ne znam zašto ali nikad joj bliži nisam bio nego što sam sada. Kad sam shvatio da neće doći, priznao joj da me uhvatila prpa neka, nešto, stegao se sav, sve sam joj ispričao. Rekao joj i za knjigu, da su neke pesme jer dalje nisam znao, da će ona o tome više znati i da sam od jutra sedeo i posvetu smišljao a da ništa na kraju nisam zapisao. Pričala mi posle i o tome kako ćemo provoditi dane nakon Božića i ovih praznika što stižu. Pomenula je onu ćerku što na Islandu radi, da joj šalje razglednice i kako joj nekad dođu ture iz Beograda i koliko je snega tamo napadalo i koliko će ga tek biti. Dugo je o Islandu i govorila. Ispričala joj ćerka koliko god da snega tamo padne, čim dotakne tlo oni čiste, a kako se mi podavismo ovde, čim malo padne ne mrdamo nikuda. I kako želi da vidi one šarene kućice njihove na snežnoj obali – kaže oduvek je želela otići na Island.

„Mislim da je prekasno za nas i Island Ljubice. Pa kako što, matori smo. Dobro ja jesam, ti još nisi. Ti kakva si nikad nećeš ni biti matora. Ma kakav crni Island, vidiš da iz kuće ne izlazim zbog njega. Ne mogu ni na sprat za praznike sa tobom da se popnem, nego moram njega da pazim. Ma biće, nije mu ništa, znam ja kakav je on. Uhvati ga tako nešto pa ne zna gde će sa sobom. Naročito sad kad je napadalo snega pa samo leži. Ma ni u dvorište ne izlazi, šta da mi padne negde, posle šta ću s njim. Starost… Da doguram ja vala do sedamdeset pa ću onda o tome da mislim. Pih, kako što… Ne znam… Videćemo se naravno. Pa naravno. Hoćemo.”

I sve razgovaramo tako milo i umiljato, da tek kad završimo i kada spustim moram da vratim sebe. I tek me onda, kad zapne tišina, dok pucketaju poslednja drva što će izgoreti i neće novih biti jer ni nje nema, uhvati me, da li samoća, da li neka žal zbog sebe il’ nje, ne znam, nešto tiho, nemo. Sve ono o čemu se ne govori.

Onda izađem i poteram mačke napolje i pogasim svetla. A one ostanu pa grebu po vratima spolja.

Znajući njega izašao sam po mraku i ipak nanovo čistio sneg. A počelo da veje, baš mećava, da sneg duva postrance, da se ništa ne vidi. Ono kuče što se naokolo motalo za nekim autom prolajalo, iako je ovaj po snegu klizio još sporije od njega. Napadalo da se čulo utapanje koraka po snegu kad je Miljenko izašao ispred da u mraku puši, da ga ne vide. Onda se negde čulo kako neko na nekoga viče, a kako neko lopata, gde je sneg u noći čistio. Ja sam ostavio auto da radi, da ne zamrzne, i sve vreme dok sam oko njega čistio on je još radio i silno se iz auspuha po hladnoći nadimilo. A u mraku, i u belini snega u mraku, dvorište nam izgledalo napušteno zbog ove nadstrešnice što kod kapije ovako krivo polustoji. Kao da unutra ne živi niko, u visokoj kući, gde gore svetla. Pomislim i da pogledam vatru gore, da ne zaboravim. Da je opet nema. I kako će to malo toplote olako isteći, kao malo vode na dlanu, a da ničeg nije bilo da se u njoj ogreje. Nije mi ni do čišćenja, ni do knjige i posvete i hrane – samo mi do te toplote protraćene. A u stvari, do svega mi je malo, pomalo, a najviše mi do sebe samog. Ali niko me ni ne pita, ni nemam kome da se žalim, ni zašto.

Pa siđem dole sa njim da budem. Malo-malo gledam ga da vidim dešava li se nešto ili spava li. Sedim za foteljom ispred televizora, gledam vesti u pola osam, a ona jedna mačka se na prozor popela. Hoće unutra, u svetlo. Za njom, ispred kuće, gde gori svetlo iznad vrata, gori i tačkasti sneg što pada. Kažu snega će biti preko čitave visoravni. Ostaće ga na brdima, i spustiće se u nizije, zamršće kapije s jutra da ne otvore, i biće ga tvrdog kad se spusti još niže ispod nule, da se u njega ne propadne, kao što sada noga propada. Napadaće još više tokom noći i celoga jutra i tokom dana će padati. Padaće dok ništa osim snega ne ostane.

A onda će posle opet otopliti.

„Šta je bilo ćale? Jesi budan? Šta, šta me gledaš?”

Govori prvo licem pa rukama. Sve zamuckuje, sve izlomljeno, a ja se dižem i palim svetla.

„Šta ti je?”

Bdim nad njim i hvatam mu ruku da se pridigne, pa on seda za krevet, namešta kosu.

„Jel ti čuješ mene?” Okrećem se, hvatam se za glavu.

Desetak minuta stoji u mestu. Kad potom prođe, malo po malo dođe do reči, progovori.

„Ćale ja ne mogu da gledam u pasulj je li tebi dobro ili nije. Ako nije, daj da idemo i gotovo. Kako je dobro pa malopre nisi umeo da pričaš nego sve zamuckuješ.”

„Ima li snega po putu?”

„Pa ima, kako nema.”

„A oni, neće da dođu, ako pozovemo?”

„Neće niko sad da ti dođe. Ako ćemo da idemo moramo sami.”

„Pa kako?”

„Ama šta kako?”

„A šta ću ako me potera?”

„Aman! Šta da te potera, staćemo ako treba negde, je li to najbitnije, ajde, oblači se.”

On još sedi, namešta kosu na jednu stranu pa na drugu, muči sebe, razmišlja, traži u meni šta će.

„Ajde”, zapinjem.

„Pa ajde…”

Projurim kroz kuću da sve zatvorim. Zatrpam i prodžaram gore vatru, ili žar, ili ono što je od žara od mene i Ljubice ostalo. On u kupatilu piša ili šta li radi, tek čujem teče neka voda. Pravi lom. Ne plaši se onol’ko koliko sam mislio da će da se plaši. A ja idem i u torbu mu pakujem sve što znam da će mu trebati, a o čemu niko normalan ne misli. Pa dok je još unutra izađem ispred, pa odem i uključim auto da zagreje. Gore mu farovi kao da se dime u mraku i u snegu. Kao na litici da stojim. Ispadne mi i cigara u sneg i u snegu se ugasi, da je mokra i da više ne gori. Tresu mi se ruke. Dal’ od zime il’ hladnoće… Mačka iz mraka iskoči i obmota se oko mene, a dim je dim i jak i rastaje se sa svim svetlom. Čak se vidi i zvezda ili dve, ili je samo sneg što iz mraka pada.

Eno ga, čujem zalupa vratima. Bubrezi mu odumiru brže nego ostatak njega, i srce mu je umorno od toga.

Nikada nećemo stići na Island.

Druga nagrada / Il secondo premio / Druga nagrada

ESTELLA VERONICA GRUBAČ
Jedan dan van tijela radnice

Ulazim u ugrijani tramvaj. Nema slobodnih sjedala, stojim. Teška mi se torba urezuje u rame, vrećica iz samoposluge zaustavlja mi cirkulaciju na prstima, grudnjak me steže, noge me bole od neudobnih cipela. Školarci trče s jednog kraja vozila na drugi, naganjaju se. U prednjem dijelu vagona neka žena telefonira na zvučnik. S mobitela stare gospođe na sjedalu kraj mene trešti reklama o kremi protiv proširenih vena, pojačana do kraja. Iz slušalica studentice glazba se čuje do pola vagona. Šofer psuje neodgovorne pješake jer prelaze cestu na crveno. Kontrolorka se svađa s mladićem koji nema kartu, kaže joj da na sljedećoj izlazi.

Oči mi se umaraju, teške su, uvlače se pod kapke. Čujem vodu kako vri, krv kako glasno odzvanja u mojim ušima, tiho slinavo šljapkanje očnih jabučica što se okreću i migolje i zavlače duboko u glavu. Ruke me bole, teške su, jedva ih držim uspravno, jedva držim dršku da ne padnem, da ne poletim kroz prozor kada šofer naglo zakoči, kada ponovno počne psovati. Osjećam kako bride – prsti – kako se tresu ruke, iskrice sijevaju ispod noktiju, vršci prstiju peckaju, peku, bole. Svrbe, škakljaju, trnu. Čujem cvrčanje: para se koža ispod noktiju. Poput oštrica žileta vrele ruke režu metal drške, svi čuju, nešto pišti, svi se okreću, nešto se tali, svi gledaju, nešto smrdi: metalna drška savija se u moj rukav. Već znam, već osjećam da do jutra ću se ponovno skupljati po gradu.

Želim zaustaviti, ali ne mogu: na prste mi navire ono mekano, istječe, cijedi se niz nokte viskozno po prstenima, pada po rukavu, kaplje u plastičnu vrećicu, zapinje za staklene kristale, za bisere, maže mi narukvice, moči mi kaput. Izlazi meso iz tijela, istiskuje se kroz uske raspore na prstima, polako, bolno, ostaje visjeti poput svježih kobasica u pušnici, poput iznutrica zaklanih svinja u mesnici.

Ostaje trag na dršci u tramvaju, udubina, zalogaj velike životinje, ugriz umornog čovjeka. Izgrizeno željezo crvene boje prijeti da sada mene izgrize: mičem ruku jer se bojim hrđe. Peče na dodir, vrelo je. Ljudi okreću glave, okreću očima, žale se, gunđaju, otvaraju prozore: cijeli tramvaj smrdi na rastaljeno željezo i pečeno meso.

Stišćem zatim šaku, iznervirana, posramljena, stišćem šaku da ga ponovno vratim, da ponovno uguram pod nokte teško meso, u utrnule prste. Saginjem se, skupljam ga po podu, prosulo se, leži oko mene poput još toplog kadavera, poput raskošne haljine, ljudi gledaju, ljute se, zanovijetaju. Brzo se vraćaju svome poslu. Nitko mi ne pomaže. Žurim se, sramim se, dok tramvaj me njiše, iz ruku mi ispada tijelo koje svakom je sekundom sve duže, sve gušće, sve veće, sve ga je više, sve se brže cijedi. Nitko mi ne oslobađa sjedalo.

„Što ova žena radi na koljenima?“

No preteško je, ne uspijeva mi. Odustajem. Zatim ustajem. Približava se moja stanica. Oči brzo kolaju, čujem sluzavo rominjanje ispod kapaka: vratile su se u očne duplje.

Dok silazim, vučem meso za sobom kao vjenčani veo. Ljudi se spotiču o masu, psuju, deru se, kenjkaju, zvocaju, pjene se, dure se, prigovaraju, cendraju. Prljaju hlače, zakrvljuju nogavice, po gradu dalje živčano, nesvjesno cipelama ostavljaju crvene tragove.

Sve sam ih dotakla.

***                                                                     

U kadu guram meso, prašnjavo je od tramvaja, od grada, od ceste, od ulica. Prljavo. Dugačko, rastegnuto, istegnuto, poput žvakaće gume lijepi se po pločicama. Mučim se, jedva ga podižem, teže je od mene. Poput slojeva teške svile skupljam ga, čujem deset noktiju kako kuckaju o keramiku: deset otkucaja kao crkvena zvona u deset sati. Kada završim, znam, morat ću ih tražiti. Od trenja su, dok sam ih vukla po hrapavom asfaltu, nokti otpali s prstiju.

Želim oprati meso, raznježiti ga, ugrijati. Izljubiti, izgrliti majčinski. Šaputati mu, umilno pjevati. Da zaspi, da se povuče, da se stisne, da se spremi pod moje srce u moju utrobu. Sutra opet moram raditi. Nemam vremena za ovo.

Jedva ga podižem, mučim se, čujem pljuskanje burne vode o keramičke stijene: to znoj mi kaplje s čela na pod.

Mijenjam taktiku: ulazim prva. Viseći preko ruba kade, gola, s mesa na podu u prazan dlan skupljam kamenčiće, šljunak, dlake, opuške, plastične omote, papiriće, stiropor i čičkove što zalijepili su se, zapetljali u tkivo mojih iznutrica. Umatam ih u toaletni papir, kasnije ću ih staviti u ladicu. Ondje skupljam talismane koje moje mi meso donese sa svojih putovanja.

Ležim zatim, crvena, iscrpljena, čekam vrelu vodu da ispuni kadu. Slušam žuborenje, kap po kap, vodu kako teče, svaku kap razaznajem, osluškujem jeku među stijenkama kade. Kap po kap, promatram kako razina vode raste. Oči sada miruju, šute. Zažmirim. Osjećam pluća kako se šire, zatim stežu, osluškujem vlastiti dah – polagan, ravnomjeran, usporen, sparan. Osluškujem meškoljenje, jedva čujni šapat mokre mase, osjećam: meso se, oklijevajući, ustručavajući se, pažljivo šulja k meni u kadu. Podiže mi noge, podiže mi ruke, podiže mi glavu, grli me. Spokojna, smirena, crvena ležim omotana svojim tijelom. Pod vrelom ga vodom grijem i mazim i štitim. Ljubim. Sva se voda u kadi njiše u ritmu moga bila. Pravilno. Usporeno. Gotovo zaspim, oči mi nestaju u tkivu, a meso se, polagano, ponovno zavlači pod moju kožu.

Treća nagrada / Il terzo premio / Tretja nagrada

Marijana Čanak
Pisma drugoj

Draga Ramona,

kuća u koju smo se Dojran i ja doselili zabačeni je zatvor. Treba proći ispod tri nadvožnjaka, pored dve ruinirane fabrike, kraj jedne spratnice u kojoj su goreli ljudi; treba stajati na semaforima stotinu i deset sekundi, sačuvati uši pred najezdom kamiona, odbraniti se od panike koja vreba iz zapuštenog parka; treba pedeset minuta hodati kroz svu tu besprizornost da bi se stiglo do grada. Suvišno je reći da ne izlazim često. Jedan od gigantskih marketa nam je u komšiluku, to mi je jedino odredište. Na krovu marketa je bioskop, ali tamo ne zalazim, Dojran kaže da bi to bilo bacanje para, udobnije je gledati filmove kod kuće. Svakog dana kupujem meso, jer za njega obrok bez stradalog živinčeta nije obrok. Sveska u koju sam nekad beležila stihove pretvorila se u popis namirnica, začina i recepata. Dojran većinu vremena provodi na poslu, godi mi to. Radi dvokratno, dođe na pauzu za ručak, odmori malo, pa opet ode. Trebalo bi da imam vremena za sebe. A nekad mi se dan ospe kao poderana čarapa, pametnije ga je baciti nego popravljati. Kad sam prestala da radim u školi, Dojran je bio uz mene. – Odmori od svega, razmisli kakav bi te posao ispunjavao, ne žuri, nešto će se otvoriti – rekao je. – Zarađujem dovoljno, nećemo oskudevati ni u čemu, ne brini. – Bila je to najljubavnija izjava svih vremena. Doduše, ponukana time što je i njemu dozlogrdilo da sluša moje anegdote iz učionice.

Vuk je sakupio Stari zavet. I preveo je Hasanaginicu. S nemačkog valjda. Ne znam, pa nije vam ovo gimnazija da moram sve da znam! Znam za dvojku.

Dobriša Ćosić. On je napisao Korene. I Vreme smrti. Ne, ne, ne Vreme smrti, nego Derviš i smrt. Znam likove: Ćorkan, Ćamil… Šta, bre, nije? Kako nije? Pa kako da zapamtim kad svi imaju retardirana imena? Ma nek piše keca, zabole me baš. Al realno, šta vi sad imate od toga ako ja ne dobijem dvojku? Ni u džep, ni iz džepa.

Kakve veze ima što mešam ćirilicu i latinicu ako ste uspeli da pročitate? Nije da sam predala praznu vežbanku, nešto sam napisala. Znači, može dvojka.

Pa znate da ne valja trudnici odbiti želju! Upišite dvojku, ne košta vas ništa, a nama znači puno.

Nisu me dvojke došle glave, nego jedna trojka. Mala je urlala na mene: – Kako ste mi mogli dati trojku? Kako, kad mi je mama napisala taj sastav? – Tresnula je sveskom o klupu i demonstrativno napustila učionicu. – Kako se zove ovo derište? – pitala sam dežurnog učenika i upisala joj neopravdan. Kostelnik, tako se preziva. U prevodu je to čuvar crkve; ili mrtvih kostiju, nisam sigurna. Narednog dana otac te Kostelnikove zapretio je direktorici svojim kumom iz prosvetne inspekcije. Direktorica je zapretila meni. – Shvataš li da si svojim iživljavanjem nad tim detetom ugrozila ceo naš kolektiv? Celu školu? – rekla je. – Ne znam šta si umislila. Javi se psihologu. – Nisam razumela zašto mi to govori. Dok je nisam malo istražila. Pokazalo se da direktorica nikada nije diplomirala. Ona, naš domar i kafe-kuvarica imaju istu stručnu spremu. Zato je tako zdušno branila decu od znanja i školu od inspekcije. Znala sam da je gotovo, više me neće zvati na zamenu. Laknulo mi je, jedna se cigla rastopila na dnu moje utrobe, bila sam slobodna. Telo se radovalo, ali je um prigovarao zbog sigurne plate, zdravstvenog i penzionog osiguranja, toplog obroka, putnog troška i plaćenog odmora. Mogla si smanjiti rogove i igrati po pravilima. Kao svi.

Ako iko zna da nisam kao svi, to je Dojran. Nije uvek presretan zbog toga, ali tad je bio. – Uradila si pravu stvar – rekao mi je. – Savest ti je mirna, to nema cenu. – Otkako ne zarađujem, mir gubi svaki smisao. Danas sam iz čista mira razbila tanjir. Kuhinja je sva u pločicama, u njoj je uvek hladno i mračno, nema ventilacije, miris prženog ulja uvlači mi se u svaku poru, pohovanje je tako prljav posao, satima stojim kraj štednjaka da bismo se najeli brašna i ulja, ne želim meso svakog dana, ni gulaše, paprikaše, ni grah s rebarcima, kupus sa slaninom, začinjeno, masno, zaprženo. Tresnem tanjir sebi pred noge i gledam kako puca. Tresnula bih još jedan, ali se zaustavim na vreme, jer nećemo imati iz čega da jedemo. Dok skupljam oštre krhotine s poda, kažem samoj sebi: – Više bih volela da me izdržava zato što me jebe, ne zato što mu kuvam. – Ne znam šta mi se desilo. Meni, nama. Ima dana kad jedva čekam da izađe iz kuće da mogu da uključim vibrator. Danas je takav dan. Šnicle u bešamel sosu nisu ispale sočne kako je obećano u receptu. Dojran mi neće ništa reći, njegova prigovaranja zasad su prećutna. Piši mi.

*

Draga moja Morana, lepa i dobra,

Jordan i ja kupili smo stan. Juče sam našla zlatne zavese, ogledalo u ramu od kovanog gvožđa, zidni sat sa klatnom. Pravimo dom. Nas dvoje. Najzad. Znaš i sama kako su selidbe teške i mučne, imala si ih koliko i ja. Ali uz sav taj napor, tegljenje, znoj, izlomljene nokte, prljavštinu i čišćenje, ne mogu ti opisati koliko sam sretna. Dugo sam ovo čekala, gubila i obnavljala nadu, i evo. Obistinilo se. Hoću da ti kažem: sve dođe na svoje. Samo ako dopustiš.

Na poslu mi je status quo, dosadno je, radim ispod svojih kapaciteta, ali dok god nemam nikoga nad glavom i primanja su mi sigurna, bila bih budala da nešto menjam. Hoću da iskoristim sve pogodnosti. Kad dođe beba. Da, Jordan i ja želimo dete. Prošlog meseca kasnila mi je petnaest dana i stomak mi se zaoblio kao lopta, bila sam luda od sreće. Petnaest dana bilo je dovoljno da svom detetu zamislim lik, čujem glas, dam ime. Ali ne. Kasnila mi je od stresa. Od selidbe, hormonskog disbalansa, ko zna čega. Nikad nisam imala ovako ustaljen seksualni život kao sad, otkako Jordan i ja živimo zajedno. Telo mi se nije naviklo na to, pa budalesa. S Jordanom želim sve. Njegovo dete, prezime, zajedničku starost. Čudno je, uskoro ću četrdeset, a imam utisak da mi život tek počinje. Novi život. Kakav sam oduvek zamišljala. Ne bi li bilo divno da začnem blizance? Da što pre budemo velika porodica. Jordan radi kao konj, ali će cele zime biti slobodan. Onda možemo na more. Na moru se najlakše zatrudni. Zato ne silim ništa. Vežbam, pijem peruansku maku, u dobroj sam formi. Samo još večeru da smanjim. Znaš, Jordan dolazi kasno s posla, ne mogu da mu ne pravim društvo dok jede. Volim da kuvam za nas. Volim i kad mi on pokvari planove, pa kaže: – Sredi se, idemo u restoran, nisi se udala za šporet. – Podsetim ga da se uopšte nisam udala, a on… Urnebesan je. Kaže: – Suviše te volim da bih te oženio.–  Znam da će beba staviti tačku na to izvrdavanje. Pre neki dan smo se posvađali. Telefonirala sam predugo, kolega s posla tražio je pomoć, Jordan je postao sumnjičav, pa je digao nos. Ne objašnjavam previše, sačekam da ga prođe i znam da nam ni te svađe nisu zaludne. Dok se mirimo, seks je bolji nego inače. Isprobaj, videćeš da ne pričam napamet. Ne lupaj glavu sama. A ni tanjire. Nego mu pokaži šta ti smeta. Traži. Posvađaj se. Pa nek vidi šta će. Nije sreća orgazam da možeš da je odglumiš.

Javljaj mi sve. Nadam se da ćeš ubrzo naći posao.

*

Draga Ramona,

sanjala sam kako se udajem za Dojrana. Venčanje je malo i intimno, to je naš dan, zašto da nam ga kvare nepoznati rođaci, samozvani prijatelji, prinudni kumovi, nevidljivi potrošači. – Nikoga se ne tiče osim nas – kaže Dojran i ja mu verujem. Ali želim novu haljinu koju ću nositi samo tad. – Bacanje para – kaže on. – Ali dobro, ako te čini sretnom. – On je obukao uske poderane farmerice i belu majicu, stilizovao je bradu, pomislila sam kako bi bilo dobro da mu stanjim obrve, ali sam prećutala. Oči su mu zagasli aventurin, teme uglačano, oblik glave kao kod bića sa Sirijusa. – Ko si ti? – pita. – Ja sam tvoja žena – kažem. – Kroz svetove i eone. Zar se ne sećaš? – Sećam se – kaže – od Atlantide do danas. Zaboravio sam šta je bilo pre. – To je dovoljno – osmehnem se. Pred nama stoji matičarka, krupna žena u ljubičastoj mantiji sa žutim pojasom ispod golemih grudi. Lice joj je glatko i loptasto, oči kao u mišice. Progovara: – Okupili smo se danas pred bogom da budemo svedoci i da blagoslovimo zajednicu ovog muškarca i ove žene u svetom braku. – Osvrnem se, iza nas je reka ljudi. – Otkud ovaj silan svet? – pitam Dojrana. – Pssst – utišava me. – Ja sam ih pozvao. – Šta? Ali dogovorili smo se – pobunim se. – Pogrešili smo – kaže – bolje je ovako, veruj mi. – Na stotine ih je, ko su oni? – Kako ko, pa moja rodbina – kaže. – Ali ja nisam pozvala nikog svog – odvratim. – Niko ti nije branio – on slegne ramenima. Matičarka me pogleda ispod oka: – Ljubav je strpljiva, ljubav je dobrostiva; ne zavidi, ne hvali se, ne nadima se. Ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu. – Potom ozarena pogleda Dojrana: – Da li ti, Dojrane, uzimaš Moranu za svoju zakonitu suprugu da je voliš i poštuješ, u dobru i u zlu, u bogatstvu i siromaštvu, u zdravlju i bolesti, dok vas smrt ne rastavi? – Uzimam – kaže Dojran, a ljudi iza nas to pozdrave urlajući. – Da li ti, Morana… – Dok matičarka govori, moja haljina pravi nesnosnu buku, karneri lepršaju, šuškaju, ispadaju iz šavova. – Jesam ti rekao da ti ne treba taj kostim – Dojran negoduje, a ja spuštam pogled ka svom poprsju, shvatam da mi je haljina od hartije skrojena. – Ti si hteo da uštedimo – optužim ga – zato se sad sve raspada. – U dobru i zlu, u bogatstvu i siromaštvu – matičarka nabraja, a kad stigne do smrti koja rastavlja, nastaje muk. Muk koji treba da ispunim svojim pristankom. Haljina spada s mene u komadima. – Je li to iznajmljeno ili kupljeno? – Dojran pita kroz zube. – Reci brzo da, pa da idemo, ostaćeš gola. – Isuse, koža će mi spasti – rekla sam i potrčala. Dalje od Dojrana, od ljudi, od matičarke, od odluke. Preda mnom su se otvorila teška gvozdena vrata, kao usta duboke pećine. Kako protrčim kroz njih, shvatim da sam gola u praznoj hladnoj crkvi. Priđem raspeću, uhvatim se za Hristova izranjavana stopala, pogledi nam se sretnu pod krunom od trnja. – Ti znaš da se ne mogu udati za čoveka koji me nikada nije oralno zadovoljio – kažem mu. – Izbavi me. – Uradiću sve što mogu – kaže Isus – samo me prvo skini odavde.

Ramona, već dugo, jako dugo osećam kako smo izmislili ljubav samo da civilizujemo seks. Znam da se nećeš složiti sa mnom. Drago mi je da si srećna, pošalji mi razglednicu s mora.

P.S. Nikad ne glumim orgazme.

*

Draga moja drugarice,

nasmejalo me tvoje pismo. I zabrinulo. Zašto poričeš ljubav, kad ona između tebe i Dojrana nije upitna? Zapali ste u neku krizu, to je prolazno. Mora da ti je nepodnošljivo što si po ceo dan zatvorena u kući, pa još u kući koju ne voliš. Ako se od nje ne može napraviti dom, zašto se ne odselite? Ima li izgleda za neki posao? Možda u biblioteci ili knjižari, ako ne u školi? Važno je da čovek nađe neku preokupaciju. Da radi. Manje ćeš se opterećivati glupostima.

Na moru smo bili kratko, jedan produženi vikend u februaru, ali smo se nauživali za ceo mesec. Jordan je hronično umoran, odmor mu treba više nego vazduh. Divim se njegovoj izdržljivosti, ne znam kakva ga to sila goni da toliko radi. Nekad mu kažem: – Zaustavi se, kičmu ćeš ostaviti na gradilištu. – Ali ne, to je neka ludačka strast u njemu. Davno pre nego što smo se sreli, kupio je sebi diplomu. Master ekonomista. No, građevina mu je očigledno u krvi. Poštujem, ali čemu zidovi, čemu imperija ako je nemaš kome ostaviti? Kasni mi svakog meseca, pa ništa. Izludeću ako se ovako nastavi. Ne znam šta je. Jordanu već ide na živce što stalno gledam u kalendar, kaže: – Nije ti dete matematički proračun, popusti malo, desi se kad najmanje očekuješ. – Znaš mene, ne mogu samo da čekam skrštenih ruku. Možda mi nije suđeno, prihvatam i tu mogućnost. Ali ne pre nego što uradim sve što je u mojoj moći. Naručila sam u crkvi moleban sa akatistom Bogorodici. Čita se za pomoć pri začeću. Raduj se, presveta Bogorodice, radošću svih ožalošćenih. Stalno su mi sad te reči u glavi. Dva-tri čitanja su dovoljna, znam nekoliko žena kojima je pomoglo. Biće kako treba da bude.

Čudim se onom tvom snu. Znajući te, nikad mi ne bi palo na pamet da želiš da se udaš. Zna li Dojran za to? Možda bi te odavno zaprosio da sme. Odavala si utisak da je za tebe taj papir sasvim beznačajan. Pa kad je tako nebitan, što ga ne biste potpisali? Meni je seks s Jordanom toliko dobar, da je orgazam postao nebitan. Odglumim da ga ne uvredim. Moram da te pitam, ne zameri: daješ li ti Dojranu ono za šta on tebe uskraćuje? 

*

Draga Ramona,

što vam je lice tako februarsko / Prepuno mraza, bure i oblaka? Devica za trudnoću, nije li to granata za mir?Priznaću ti, ne tražim posao. Ako nastavim da prodajem vreme za novac, šta će mi ostati od života? Prosečan radnik do penzije rasproda sve svoje dane, pa umre u siromaštvu. Bez ičega što bi vredelo zapamtiti. Moram smisliti nešto pametnije. Život koji ne traži pribežište kod Alchajmera.

Snovi su jedno, a želje drugo. Ne želim venčanje, ali to je jedina prilika da obučem balsku haljinu, pa mi je žao da je propustim. Dojran i ja kao da smo dvadeset godina u braku, toliko smo jedno drugom postali nezanimljivi. Pretvorila sam se u prinudnu kuvaricu. A on… ne znam uopšte ko je on, ni šta me njemu privuklo. Osim tela. Telo ne laže, kažu. Moje je gladno, nezajažljivo. Zato ne propušta priliku. Pred drugim telom. Pršutastim, muškim. A kad se strasti potroše, ne ostaje ništa. Ponekad se setim naše prve noći. Kako je budalasta bila. Kad se prvi put svukao preda mnom, golemi zlatni krst zaljuljao mu se preko grudi. Prebacio ga je na leđa i nalegao na mene. Ne znam zašto tad nisam pobegla, od krsta se beži. Pamtim kako mi sklanja kosu s lica i pita: – Ko si ti? – Na moj prvi orgazam odgovara glasnim smehom. Neugodno mi je. – Šta je smešno? – pitam. – Nije smešno, nego lepo – kaže. Tako se prisetim da nije svaki smeh podrugljiv, neki se ljudi smeju od radosti. Poverujem da je on taj. Po ko zna koji put. Lako je poverovati pod dejstvom hormonalnih koktela. Postorgazmična opčinjenost. Možda si prava srećnica što ne svršavaš s Jordanom, pa ga vidiš jasno, a ne pod uticajem oksitocinskog opijata.

Pitaš dajem li ja njemu. Ne, bestidno mu se nudim, a on odbija. Jednom, kad sam htela da nam produžim predigru, liznem ga od korena do vrha, pogledam ga ravno u oči, obuhvatim ga usnama, uvučem do grla. Odgurne me. Nežno i odlučno. – Nemoj – kaže – preosetljiv sam. – Obori me na krevet, podigne mi noge u sveću i prodre. – Boli li te? – pita. Jednom sam htela da mu liznem bradavicu, drugi put da mu gricnem uvo, oba puta se naljutio. Otad su mi ruke mirne, pomeram samo kukove. Ako primetim da je nestrpljiv ili mi se čak učini da se dosađuje, zažmurim i zamislim nekog drugog. Crnca. Bivšeg cimera kako svršava u cipelu svoje devojke. Bradatog momka u škotskoj suknji, cepam mu mrežaste čarape i penetriram ga tankim gumenim falusom boje lavande. Zamislim Dojrana sa drugom, znatno mlađom, lice joj se gubi pod velom. Onda zamislim kako nas gledaju svi moji bivši. I orgazam me raznese.

Kad sam primetila da Dojran voli da mu stopalom gladim testise, počela sam da vodim računa. Da ribam pete, potapam ih u mirišljave soli, lakiram nokte. – Mogu li da budu crveni? – pitao je. – Zašto ne – rekla sam i zakazala pedikir. Prvi put u životu. Htela sam da mu udovoljim. A jedan deo mog uma se tome protivio: – Šta nam se desilo kao vrsti? Kako smo najednom postali tako nesposobni da moramo platiti da nam neko drugi odreže nokte? Kad sam ja postala takva? – Nakratko ućutkam um maštarijom o lotos stopalima koja će Dojran obožavati. Znam da bi trebalo da uživam u tretmanu, ali nelagoda je jača. Ko je ova žena i zašto mi pere noge u nezatamnjenom izlogu? Još mi nudi aromatični čaj i kolačiće. Neugodno mi je dok me dvori, ne umem da vodim male razgovore s njom, ne želim da ona zna čime se bavim, zazirem od njenog dodira. A njene su ruke nežne, glača mi pete, svaki moj prst za nju je mala planeta. Kad me pita za boju, spremna sam. – Crvena – odgovorim, a ona mi pokaže da je crvena spektar. Odaberem boju zgrušane krvi. Kad me pita jesam li zadovoljna, platim više nego što traži. Kod kuće se baškarim na krevetu bosonoga. Čekam da Dojran primeti. – To je nešto novo? – pita. – Aha – kažem nehajno. – Išla si na tretman? – Sviđa li ti se? – pitam. – Koliko si to platila, baš me zanima? Hiljadu-dve? – Ćutim. Možda od stida, možda od neverice. – Previše se troši u ovo doba godine – kaže – ali dobro, sama si zaradila, pa troši kako hoćeš. – Danas o tome mislim, jer mi je neudobna obuća nagnječila najmanji nokat na oba stopala. Prvo su bili ljubičasti, onda crni, a danas su bezbolno otpali, zgulila sam ih kao  nalepnice. Ne znam hoće li mi izrasti novi. Znam da Dojran neće primetiti da ih nemam.

*

Draga Morana,

trudna sam! Kad sam saznala, smejala sam se dok mi se glas nije raspukao kao granata. Onda sam nekoliko sati plakala u tišini. Takav je prvi trimestar, kažu. Biće lak i bezbolan ako ga prespavam. Kad se probudim, stomak će mi biti vidljiv i znaću kako da razgovaram sa svojim detetom. Zajedno ćemo ti pisati.

*

Draga Ramona,

budi mudra, ne govori nikome pre dvanaeste nedelje. Čak ti ni ja neću pre toga čestitati. Grlim te silno i pišem o svemu drugom, kao da ne znam ništa.

Išla sam na đotiš konsultacije, jer sama ne mogu prokljuviti kakav bi me posao usrećio. Znam, reći ćeš da previše tražim, posao ne usrećuje, samo donosi novac. Ne usrećuje ni novac, samo osigurava hranu i sklonište. Usrećuju serotonin i dopamin, a moje telo zaboravlja da ih proizvede. Izbegavam crnu čokoladu, vino, zeleni čaj, avokado. A Dojran mene. Njegovo telo i dalje mi je privlačno. Ako ga gledam dok spava, čita ili ćutke nešto radi. Nešto kao sklekove i zgibove. To ne radi često. – Zašto bih – kaže – stalno sam u pokretu, ne stajem. – U pravu je. Kad stane, onda je nezadovoljan, pa zvoca kako nikad nije. Prigovara mi da je hrana nezačinjena, a kuća prljava. Hrana možda jeste bljutava za njegov ukus, ali u kući je sve staro i potrošeno, mogu da čistim ceo vek, a nikad čisto. Sam je odabrao ovu kuću od vlage i mraka, pa sad od mene traži da na smetlištu napravim dom. Ne umem.

Nedostaje mi. Iako je svake noći uz mene. Užasno je frustrirajuće osećati muško telo u svojoj blizini. Zategnuto, čvrsto, besprekorno telo, telo kao u Isusa pre nego što je podvrgnut torturi. I ostati uskraćena. Za dodir. Nekad sam toliko tužna da bih ubila. Đotiš kaže da će me taj poriv proći, samo ako se usredsredim na sebe. I još kaže: – Možeš zarađivati na tuđim slabostima. – Kad sam pitala šta bi to moglo da znači, rekla mi je da moram prokljuviti sama. Teoretski, mogla bih da trgujem opijatima, točim alkohol, otvorim kockarnicu, budem mama-mafija, ali mi se to ne savetuje. Dojranu ću ovo prećutati. Da mi ne prigovara. – Platila si nekoj tamo babi da ti kaže nešto što sam ti ja mogao reći? Ma ne ja, nego bilo ko – frktao bi. A nije baba, žena naših godina. Razradila je odličan posao, nedeljama se čeka na termin kod nje. Nedeljama! Ne može Dojran to razumeti, za njega je rasipništvo sve što nadilazi troškove hrane.

Otvorila sam profil na Tinderu. Nemoj me osuđivati, ništa još nisam napravila, verovatno i neću, samo mi je beskrajno dosadno. Ili sam usamljena. Svejedno. Znaš šta je najluđe od svega? Zamišljam da je i Dojran tamo, pa ćemo se sresti pod tuđim imenima i lažnim fotografijama. I početi ispočetka. Za Tinder sam pozajmila tvoje ime. Računam da ti ne smeta, ionako si sad preokupirana nečim daleko važnijim. Treba mi pet profilnih fotografija, pa zauzimam poze kao da nisam sama za kuhinjskim stolom. Sto je raskliman, masnoća na pločicama pravi reljefe, s mikrotalasne otpada ručka. U rerni mornarski složenac, to mi daje pun školski čas da završim sve što treba. Zigram se, nasumično izlažem delove tela. Gležanj. Pupak. Rame. Prsti u crnim satenskim rukavicama. Pramen kose i zlatna meduza na ušnoj hrskavici. Stopalo. Pootpadale nokte sam docrtala, izgledaju kao pravi. Iz rerne se širi miris krompira začinjenog lovorom i lukom. Čim izvadim sočno meso, momci mi šalju poruke. Svi kao jedan. Pozdrav, kako si, šta se radi? Veza ili kombinacija? 20 km od mene, gde je to? Jebeno si mi privlačna, daj broj da se čujemo. Lepa ti je koža, pokaži mi još. Udata, razvedena, šta tražiš ovde? Tebe, vraga, ljubavnika, muža. Razonodu. Svežu strast. Zavođenje. Kada smo ukinuli zavođenje? Nikome još nisam odgovorila, samo ih gledam. 

*

Draga Ramona,

nadam se da si sretna i, ako je to razlog tvog nejavljanja, ne zameram ti. Imam izvanredne vesti i znam da ćeš ih proslaviti sa mnom, gde god bila. Na Tinderu nisam našla Dojrana. Ni ljubavnika. Našla sam posao. Već od prve zarade mogla sam da iznajmim pristojan stan i odselim se iz Dojranove kuće od blata. Sad zarađujem tako dobro da mi ni februarske jagode ne predstavljaju luksuz. Otkako sam otišla, Dojran je lud za mnom, ali i to će proći. Želi da budemo kao nekad, kaže. A to ne možemo, jer nikada nismo ni bili. Onaj njegov prvobitni smeh, nije to bila radost, već nelagoda. Otkako sam se setila sebe, ne tolerišem ni najmanji zazor pred telom i njegovim nepobitnim zakonitostima. Baš kao mnoga veličanstvena otkrića, i ovo se dogodilo pukom greškom. Da ne kažem, igrom slučaja.

Izvesni Roberto_Graf napisao mi je: – Primetio sam nešto iznimno zanimljivo na tvom profilu. – Pogledam njegov, umesto lica postavio je knjigu, pa odgovorim: – I ja na tvom. Ako je istina to što piše. Da imaš hrabrosti ne svideti se drugima. Šta si ti primetio? – Da imaš Candy mikrotalasnu – odgovori. – Nasmejem se. – Istina – pišem – imam, ali ne koristim. Maestralno zapažanje. – Vrag je u detaljima – stigne odgovor. – Onda mi daj još detalja – otipkam. – Jesi sigurna da ćeš podneti? – pita. – Testiraj me, bistrooki. – U redu – kaže. – Oblik tvog stopala govori mi da si intuitivna, strastvena i ambiciozna. Tačno? – Ortoped? – pitam. – Haha, ne. Pravnik – odgovori. – Onda ne vredi da ulazimo u raspravu – napišem. – Sve što kažem biće upotrebljeno protiv mene. – Neće – odgovori. – Odbranio bih te i od tebe same. – Kako? – pitam. – Kao Hiperid Frinu – napiše i obori me s nogu.

Našli smo se istog dana. – Šta je za tebe savršen dejt? – pitao je. – To ne postoji – rekla sam. – Vidi se da nisi izlazila sa mnom – osmehnuo se i poveo me u šetnju. Sat vremena kasnije sedimo na kamenoj klupi iznad grada, gledam razbacana svetla kako plutaju po mraku, vazduh je najednom oštar kao na planini. Roberto, ako mu je to pravo ime, nosi laganu vetrovku s kapuljačom, plećat je i krakat, tankog struka. Ima naglašene očne duplje, široke nosnice i kratak nos, debele usne. Privlačan mi je, ali ne znam šta bih sa njim. On zna. – Da li bi ti prijalo – pita – da ti izmasiram stopala? – I pre nego što odgovorim, klekne ispred mene i obuhvati dlanom moju prašnjavu letnju čizmu. – Mogu li? – pita. – Klimnem i on me izuje kao da je to oduvek radio, brižljivo odlaže čizme kao da su relikvije, svuče mi čarape, stavi ih sebi u džep i posveti se mojim stopalima kako niko pre njega nije. Zatvorila sam oči i utonula u kamenu klupu kao da je sunđer. Roberto_Graf ima dodir čarobnjaka, jagodice njegovih palčeva glade mi tabane dok ne postanem meka i paperjasta, a kad mi dodirne procep između palca i drugog prsta, osetim treperenje ispod grudne kosti. – Prija li ti? – čujem ga kroz mrak mekši od vode. – Gde si to naučio? – pitam. – Prirodno sam nadaren – kaže i pogledamo se u oči. Poželim da palcem desne noge razdvojim njegove mesnate usne, a on kao da čita tu misao, prisloni moje tabane sebi na lice i udahne. – Božanstvena si – kaže, pa lizne moj desni palac, uvuče ga u usnu duplju i kruži oko njega jezikom. Druga noga odmara mi se u njegovom krilu, kako osetim pulsaciju, tako ga nežno prignječim petom. Roberto_Graf guta moje nožne prste, jedan po jedan, pa sve odjednom, diše sve brže, dok se njegov nemi krik ne odbije o svod mog  stopala. Raširila sam prste u lepezu, on je još jednom celivao svaki, prineo je čelo mojim cevanicama i poljubio mi stopala onako kako su plemkinjama ljubili ruke. – Voleo bih da se ponovo vidimo – rekao je i otad smo se viđali narednih nekoliko nedelja.

Dojran nije primećivao da mu sve češće podvaljujem gotova jela iz konzerve. Ili mu nije smetalo. S Robertom sam se sastajala na raznim mestima, nijedno nije bilo naše. Jednom me je odveo na izlet kraj reke, hodala sam bosa po mokrom pesku, a on je patio što nije pas, jer ništa mu ne bi utolilo žeđ kao kišnica koja će popuniti tragove mojih stopa. Da ga utešim, nasula sam vode u cipelu i dala mu da pije. Drugi put smo sedeli pod starim platanom kao pod prozračnim šatorom, izvadio je kutiju bestidno krupnih jagoda i jednu po jednu pretvarao u kapice na mojim nožnim prstima. – Ne dam da ih tek tako pojedeš – rekla sam. – Moraš ih prvo otkupiti. – Ne pitam za cenu – odvratio je. – Samo imenuj zvaničnu novčanu jedinicu. – Poezija – rekla sam i Roberto_Graf nije se dao zbuniti. – Sišli smo s uma u sjajan dan / Providan, dubok, — nama, draga, znan, / I svetkovasmo ocepljenje to – recitovao je dok nisam zgnječila jagodu na njegovim usnama. – Ti stvarno znaš kako da usrećiš ženu – rekla sam. Jednom mi je oprao noge u skupom vinu i podelili smo kubansku cigaru koju sam držala nožnim prstima. – Nikad nisam sreo ženu kao što si ti – rekao je. – Niti ćeš – odgovorila sam i pomilovala ga palcem. Na našem poslednjem susretu bio je potišten, nisam slutila kraj, samo mi se činilo da mu treba malo motivacije, pa sam se izula i gurnula mu noge u krilo. Sedeli smo na klupi s koje iznemogle majke nadgledaju decu na toboganima i celo igralište bilo je samo naše. Zagnjurio je lice u moje tabane i kako sam na njima osetila njegov vreli dah, tako me noć upila u sebe kao božanska utroba. Roberto_Graf zagledan je u mapu mojih stopala kao da će ga ona izbaviti iz lavirinta u kojem se obreo zahvaljujući nemilosti sopstvenog uma. – Selim se – kaže. – Neizbežno je, ne mogu odbiti posao. – Ne čeka da nešto kažem, iz džepa vadi kutijicu za nakit, uzima iz nje široki zlatni prsten i stavlja mi ga na treći prst. – Oproštajni dar – kažem i podignem nogu ka uličnoj svetiljci – predivan je. – Potroši ga – rekao je – tako ćeš me još jednom usrećiti. – Hvala, ti si najvelikodušniji muškarac kojeg sam srela – rekla sam, opkoračila ga i gurnula mu oba stopala u hlače. Mesec je spustio jednu zraku niz procep na mom poprsju, klizi, pada pod pupak, pa se rascveta u mojoj ružičastoj nutrini dok mi se pod tabanima razliva Mlečni put.

Robertovim sam prstenom platila selidbu i stan za narednih nekoliko meseci, a ubrzo mi je on poslao druge nalik sebi. – Mislila sam da si jedini – napisala sam mu. – Jesam – odgovorio je – ali to ne znači da ne možeš zarađivati na diletantima. – Plaćaju dobro i plaćaju raznovrsno. Da mi dodiruju stopala. Ili da ih gazim. Za neke sam čista i negovana, za druge hodam po blatu. Uživam u oba scenarija. Toliko uživam, da se na termin kod mene čeka nedeljama. Neki ne dočekaju, pa im šaljem iznošene najlonke ili razgaženu obuću. Juče mi je za jedan takav paket uplaćen iznos od dve prosvetarske plate. Diskrecija zagarantovana, ali ovo ti moram reći: vlasnik računa s kojeg sam primila uplatu preziva se Kostelnik. Na oba mala prsta izrasli su mi dijamantski nokti.

Stručni žiri književnog natječaja Lapis Histriae 2025 čine spisateljice Laura Marchig i Tea Tulić te pisac Goran Vojnović.

Rezultati natječaja Lapis Histriae 2025 bit će objavljeni 23. 5. na Forumu Tomizza u Umagu, odnosno na mrežnoj stranici http://www.forumtomizza.com

Hvala svim spisateljicama i piscima koji su nam poslali svoju priču!