Lapis Histriae 2025: 

Treća nagrada / Il terzo premio / Tretja nagrada

Marijana Čanak
Pisma drugoj

Draga Ramona,

kuća u koju smo se Dojran i ja doselili zabačeni je zatvor. Treba proći ispod tri nadvožnjaka, pored dve ruinirane fabrike, kraj jedne spratnice u kojoj su goreli ljudi; treba stajati na semaforima stotinu i deset sekundi, sačuvati uši pred najezdom kamiona, odbraniti se od panike koja vreba iz zapuštenog parka; treba pedeset minuta hodati kroz svu tu besprizornost da bi se stiglo do grada. Suvišno je reći da ne izlazim često. Jedan od gigantskih marketa nam je u komšiluku, to mi je jedino odredište. Na krovu marketa je bioskop, ali tamo ne zalazim, Dojran kaže da bi to bilo bacanje para, udobnije je gledati filmove kod kuće. Svakog dana kupujem meso, jer za njega obrok bez stradalog živinčeta nije obrok. Sveska u koju sam nekad beležila stihove pretvorila se u popis namirnica, začina i recepata. Dojran većinu vremena provodi na poslu, godi mi to. Radi dvokratno, dođe na pauzu za ručak, odmori malo, pa opet ode. Trebalo bi da imam vremena za sebe. A nekad mi se dan ospe kao poderana čarapa, pametnije ga je baciti nego popravljati. Kad sam prestala da radim u školi, Dojran je bio uz mene. – Odmori od svega, razmisli kakav bi te posao ispunjavao, ne žuri, nešto će se otvoriti – rekao je. – Zarađujem dovoljno, nećemo oskudevati ni u čemu, ne brini. – Bila je to najljubavnija izjava svih vremena. Doduše, ponukana time što je i njemu dozlogrdilo da sluša moje anegdote iz učionice.

Vuk je sakupio Stari zavet. I preveo je Hasanaginicu. S nemačkog valjda. Ne znam, pa nije vam ovo gimnazija da moram sve da znam! Znam za dvojku.

Dobriša Ćosić. On je napisao Korene. I Vreme smrti. Ne, ne, ne Vreme smrti, nego Derviš i smrt. Znam likove: Ćorkan, Ćamil… Šta, bre, nije? Kako nije? Pa kako da zapamtim kad svi imaju retardirana imena? Ma nek piše keca, zabole me baš. Al realno, šta vi sad imate od toga ako ja ne dobijem dvojku? Ni u džep, ni iz džepa.

Kakve veze ima što mešam ćirilicu i latinicu ako ste uspeli da pročitate? Nije da sam predala praznu vežbanku, nešto sam napisala. Znači, može dvojka.

Pa znate da ne valja trudnici odbiti želju! Upišite dvojku, ne košta vas ništa, a nama znači puno.

Nisu me dvojke došle glave, nego jedna trojka. Mala je urlala na mene: – Kako ste mi mogli dati trojku? Kako, kad mi je mama napisala taj sastav? – Tresnula je sveskom o klupu i demonstrativno napustila učionicu. – Kako se zove ovo derište? – pitala sam dežurnog učenika i upisala joj neopravdan. Kostelnik, tako se preziva. U prevodu je to čuvar crkve; ili mrtvih kostiju, nisam sigurna. Narednog dana otac te Kostelnikove zapretio je direktorici svojim kumom iz prosvetne inspekcije. Direktorica je zapretila meni. – Shvataš li da si svojim iživljavanjem nad tim detetom ugrozila ceo naš kolektiv? Celu školu? – rekla je. – Ne znam šta si umislila. Javi se psihologu. – Nisam razumela zašto mi to govori. Dok je nisam malo istražila. Pokazalo se da direktorica nikada nije diplomirala. Ona, naš domar i kafe-kuvarica imaju istu stručnu spremu. Zato je tako zdušno branila decu od znanja i školu od inspekcije. Znala sam da je gotovo, više me neće zvati na zamenu. Laknulo mi je, jedna se cigla rastopila na dnu moje utrobe, bila sam slobodna. Telo se radovalo, ali je um prigovarao zbog sigurne plate, zdravstvenog i penzionog osiguranja, toplog obroka, putnog troška i plaćenog odmora. Mogla si smanjiti rogove i igrati po pravilima. Kao svi.

Ako iko zna da nisam kao svi, to je Dojran. Nije uvek presretan zbog toga, ali tad je bio. – Uradila si pravu stvar – rekao mi je. – Savest ti je mirna, to nema cenu. – Otkako ne zarađujem, mir gubi svaki smisao. Danas sam iz čista mira razbila tanjir. Kuhinja je sva u pločicama, u njoj je uvek hladno i mračno, nema ventilacije, miris prženog ulja uvlači mi se u svaku poru, pohovanje je tako prljav posao, satima stojim kraj štednjaka da bismo se najeli brašna i ulja, ne želim meso svakog dana, ni gulaše, paprikaše, ni grah s rebarcima, kupus sa slaninom, začinjeno, masno, zaprženo. Tresnem tanjir sebi pred noge i gledam kako puca. Tresnula bih još jedan, ali se zaustavim na vreme, jer nećemo imati iz čega da jedemo. Dok skupljam oštre krhotine s poda, kažem samoj sebi: – Više bih volela da me izdržava zato što me jebe, ne zato što mu kuvam. – Ne znam šta mi se desilo. Meni, nama. Ima dana kad jedva čekam da izađe iz kuće da mogu da uključim vibrator. Danas je takav dan. Šnicle u bešamel sosu nisu ispale sočne kako je obećano u receptu. Dojran mi neće ništa reći, njegova prigovaranja zasad su prećutna. Piši mi.

*

Draga moja Morana, lepa i dobra,

Jordan i ja kupili smo stan. Juče sam našla zlatne zavese, ogledalo u ramu od kovanog gvožđa, zidni sat sa klatnom. Pravimo dom. Nas dvoje. Najzad. Znaš i sama kako su selidbe teške i mučne, imala si ih koliko i ja. Ali uz sav taj napor, tegljenje, znoj, izlomljene nokte, prljavštinu i čišćenje, ne mogu ti opisati koliko sam sretna. Dugo sam ovo čekala, gubila i obnavljala nadu, i evo. Obistinilo se. Hoću da ti kažem: sve dođe na svoje. Samo ako dopustiš.

Na poslu mi je status quo, dosadno je, radim ispod svojih kapaciteta, ali dok god nemam nikoga nad glavom i primanja su mi sigurna, bila bih budala da nešto menjam. Hoću da iskoristim sve pogodnosti. Kad dođe beba. Da, Jordan i ja želimo dete. Prošlog meseca kasnila mi je petnaest dana i stomak mi se zaoblio kao lopta, bila sam luda od sreće. Petnaest dana bilo je dovoljno da svom detetu zamislim lik, čujem glas, dam ime. Ali ne. Kasnila mi je od stresa. Od selidbe, hormonskog disbalansa, ko zna čega. Nikad nisam imala ovako ustaljen seksualni život kao sad, otkako Jordan i ja živimo zajedno. Telo mi se nije naviklo na to, pa budalesa. S Jordanom želim sve. Njegovo dete, prezime, zajedničku starost. Čudno je, uskoro ću četrdeset, a imam utisak da mi život tek počinje. Novi život. Kakav sam oduvek zamišljala. Ne bi li bilo divno da začnem blizance? Da što pre budemo velika porodica. Jordan radi kao konj, ali će cele zime biti slobodan. Onda možemo na more. Na moru se najlakše zatrudni. Zato ne silim ništa. Vežbam, pijem peruansku maku, u dobroj sam formi. Samo još večeru da smanjim. Znaš, Jordan dolazi kasno s posla, ne mogu da mu ne pravim društvo dok jede. Volim da kuvam za nas. Volim i kad mi on pokvari planove, pa kaže: – Sredi se, idemo u restoran, nisi se udala za šporet. – Podsetim ga da se uopšte nisam udala, a on… Urnebesan je. Kaže: – Suviše te volim da bih te oženio.–  Znam da će beba staviti tačku na to izvrdavanje. Pre neki dan smo se posvađali. Telefonirala sam predugo, kolega s posla tražio je pomoć, Jordan je postao sumnjičav, pa je digao nos. Ne objašnjavam previše, sačekam da ga prođe i znam da nam ni te svađe nisu zaludne. Dok se mirimo, seks je bolji nego inače. Isprobaj, videćeš da ne pričam napamet. Ne lupaj glavu sama. A ni tanjire. Nego mu pokaži šta ti smeta. Traži. Posvađaj se. Pa nek vidi šta će. Nije sreća orgazam da možeš da je odglumiš.

Javljaj mi sve. Nadam se da ćeš ubrzo naći posao.

*

Draga Ramona,

sanjala sam kako se udajem za Dojrana. Venčanje je malo i intimno, to je naš dan, zašto da nam ga kvare nepoznati rođaci, samozvani prijatelji, prinudni kumovi, nevidljivi potrošači. – Nikoga se ne tiče osim nas – kaže Dojran i ja mu verujem. Ali želim novu haljinu koju ću nositi samo tad. – Bacanje para – kaže on. – Ali dobro, ako te čini sretnom. – On je obukao uske poderane farmerice i belu majicu, stilizovao je bradu, pomislila sam kako bi bilo dobro da mu stanjim obrve, ali sam prećutala. Oči su mu zagasli aventurin, teme uglačano, oblik glave kao kod bića sa Sirijusa. – Ko si ti? – pita. – Ja sam tvoja žena – kažem. – Kroz svetove i eone. Zar se ne sećaš? – Sećam se – kaže – od Atlantide do danas. Zaboravio sam šta je bilo pre. – To je dovoljno – osmehnem se. Pred nama stoji matičarka, krupna žena u ljubičastoj mantiji sa žutim pojasom ispod golemih grudi. Lice joj je glatko i loptasto, oči kao u mišice. Progovara: – Okupili smo se danas pred bogom da budemo svedoci i da blagoslovimo zajednicu ovog muškarca i ove žene u svetom braku. – Osvrnem se, iza nas je reka ljudi. – Otkud ovaj silan svet? – pitam Dojrana. – Pssst – utišava me. – Ja sam ih pozvao. – Šta? Ali dogovorili smo se – pobunim se. – Pogrešili smo – kaže – bolje je ovako, veruj mi. – Na stotine ih je, ko su oni? – Kako ko, pa moja rodbina – kaže. – Ali ja nisam pozvala nikog svog – odvratim. – Niko ti nije branio – on slegne ramenima. Matičarka me pogleda ispod oka: – Ljubav je strpljiva, ljubav je dobrostiva; ne zavidi, ne hvali se, ne nadima se. Ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu. – Potom ozarena pogleda Dojrana: – Da li ti, Dojrane, uzimaš Moranu za svoju zakonitu suprugu da je voliš i poštuješ, u dobru i u zlu, u bogatstvu i siromaštvu, u zdravlju i bolesti, dok vas smrt ne rastavi? – Uzimam – kaže Dojran, a ljudi iza nas to pozdrave urlajući. – Da li ti, Morana… – Dok matičarka govori, moja haljina pravi nesnosnu buku, karneri lepršaju, šuškaju, ispadaju iz šavova. – Jesam ti rekao da ti ne treba taj kostim – Dojran negoduje, a ja spuštam pogled ka svom poprsju, shvatam da mi je haljina od hartije skrojena. – Ti si hteo da uštedimo – optužim ga – zato se sad sve raspada. – U dobru i zlu, u bogatstvu i siromaštvu – matičarka nabraja, a kad stigne do smrti koja rastavlja, nastaje muk. Muk koji treba da ispunim svojim pristankom. Haljina spada s mene u komadima. – Je li to iznajmljeno ili kupljeno? – Dojran pita kroz zube. – Reci brzo da, pa da idemo, ostaćeš gola. – Isuse, koža će mi spasti – rekla sam i potrčala. Dalje od Dojrana, od ljudi, od matičarke, od odluke. Preda mnom su se otvorila teška gvozdena vrata, kao usta duboke pećine. Kako protrčim kroz njih, shvatim da sam gola u praznoj hladnoj crkvi. Priđem raspeću, uhvatim se za Hristova izranjavana stopala, pogledi nam se sretnu pod krunom od trnja. – Ti znaš da se ne mogu udati za čoveka koji me nikada nije oralno zadovoljio – kažem mu. – Izbavi me. – Uradiću sve što mogu – kaže Isus – samo me prvo skini odavde.

Ramona, već dugo, jako dugo osećam kako smo izmislili ljubav samo da civilizujemo seks. Znam da se nećeš složiti sa mnom. Drago mi je da si srećna, pošalji mi razglednicu s mora.

P.S. Nikad ne glumim orgazme.

*

Draga moja drugarice,

nasmejalo me tvoje pismo. I zabrinulo. Zašto poričeš ljubav, kad ona između tebe i Dojrana nije upitna? Zapali ste u neku krizu, to je prolazno. Mora da ti je nepodnošljivo što si po ceo dan zatvorena u kući, pa još u kući koju ne voliš. Ako se od nje ne može napraviti dom, zašto se ne odselite? Ima li izgleda za neki posao? Možda u biblioteci ili knjižari, ako ne u školi? Važno je da čovek nađe neku preokupaciju. Da radi. Manje ćeš se opterećivati glupostima.

Na moru smo bili kratko, jedan produženi vikend u februaru, ali smo se nauživali za ceo mesec. Jordan je hronično umoran, odmor mu treba više nego vazduh. Divim se njegovoj izdržljivosti, ne znam kakva ga to sila goni da toliko radi. Nekad mu kažem: – Zaustavi se, kičmu ćeš ostaviti na gradilištu. – Ali ne, to je neka ludačka strast u njemu. Davno pre nego što smo se sreli, kupio je sebi diplomu. Master ekonomista. No, građevina mu je očigledno u krvi. Poštujem, ali čemu zidovi, čemu imperija ako je nemaš kome ostaviti? Kasni mi svakog meseca, pa ništa. Izludeću ako se ovako nastavi. Ne znam šta je. Jordanu već ide na živce što stalno gledam u kalendar, kaže: – Nije ti dete matematički proračun, popusti malo, desi se kad najmanje očekuješ. – Znaš mene, ne mogu samo da čekam skrštenih ruku. Možda mi nije suđeno, prihvatam i tu mogućnost. Ali ne pre nego što uradim sve što je u mojoj moći. Naručila sam u crkvi moleban sa akatistom Bogorodici. Čita se za pomoć pri začeću. Raduj se, presveta Bogorodice, radošću svih ožalošćenih. Stalno su mi sad te reči u glavi. Dva-tri čitanja su dovoljna, znam nekoliko žena kojima je pomoglo. Biće kako treba da bude.

Čudim se onom tvom snu. Znajući te, nikad mi ne bi palo na pamet da želiš da se udaš. Zna li Dojran za to? Možda bi te odavno zaprosio da sme. Odavala si utisak da je za tebe taj papir sasvim beznačajan. Pa kad je tako nebitan, što ga ne biste potpisali? Meni je seks s Jordanom toliko dobar, da je orgazam postao nebitan. Odglumim da ga ne uvredim. Moram da te pitam, ne zameri: daješ li ti Dojranu ono za šta on tebe uskraćuje? 

*

Draga Ramona,

što vam je lice tako februarsko / Prepuno mraza, bure i oblaka? Devica za trudnoću, nije li to granata za mir?Priznaću ti, ne tražim posao. Ako nastavim da prodajem vreme za novac, šta će mi ostati od života? Prosečan radnik do penzije rasproda sve svoje dane, pa umre u siromaštvu. Bez ičega što bi vredelo zapamtiti. Moram smisliti nešto pametnije. Život koji ne traži pribežište kod Alchajmera.

Snovi su jedno, a želje drugo. Ne želim venčanje, ali to je jedina prilika da obučem balsku haljinu, pa mi je žao da je propustim. Dojran i ja kao da smo dvadeset godina u braku, toliko smo jedno drugom postali nezanimljivi. Pretvorila sam se u prinudnu kuvaricu. A on… ne znam uopšte ko je on, ni šta me njemu privuklo. Osim tela. Telo ne laže, kažu. Moje je gladno, nezajažljivo. Zato ne propušta priliku. Pred drugim telom. Pršutastim, muškim. A kad se strasti potroše, ne ostaje ništa. Ponekad se setim naše prve noći. Kako je budalasta bila. Kad se prvi put svukao preda mnom, golemi zlatni krst zaljuljao mu se preko grudi. Prebacio ga je na leđa i nalegao na mene. Ne znam zašto tad nisam pobegla, od krsta se beži. Pamtim kako mi sklanja kosu s lica i pita: – Ko si ti? – Na moj prvi orgazam odgovara glasnim smehom. Neugodno mi je. – Šta je smešno? – pitam. – Nije smešno, nego lepo – kaže. Tako se prisetim da nije svaki smeh podrugljiv, neki se ljudi smeju od radosti. Poverujem da je on taj. Po ko zna koji put. Lako je poverovati pod dejstvom hormonalnih koktela. Postorgazmična opčinjenost. Možda si prava srećnica što ne svršavaš s Jordanom, pa ga vidiš jasno, a ne pod uticajem oksitocinskog opijata.

Pitaš dajem li ja njemu. Ne, bestidno mu se nudim, a on odbija. Jednom, kad sam htela da nam produžim predigru, liznem ga od korena do vrha, pogledam ga ravno u oči, obuhvatim ga usnama, uvučem do grla. Odgurne me. Nežno i odlučno. – Nemoj – kaže – preosetljiv sam. – Obori me na krevet, podigne mi noge u sveću i prodre. – Boli li te? – pita. Jednom sam htela da mu liznem bradavicu, drugi put da mu gricnem uvo, oba puta se naljutio. Otad su mi ruke mirne, pomeram samo kukove. Ako primetim da je nestrpljiv ili mi se čak učini da se dosađuje, zažmurim i zamislim nekog drugog. Crnca. Bivšeg cimera kako svršava u cipelu svoje devojke. Bradatog momka u škotskoj suknji, cepam mu mrežaste čarape i penetriram ga tankim gumenim falusom boje lavande. Zamislim Dojrana sa drugom, znatno mlađom, lice joj se gubi pod velom. Onda zamislim kako nas gledaju svi moji bivši. I orgazam me raznese.

Kad sam primetila da Dojran voli da mu stopalom gladim testise, počela sam da vodim računa. Da ribam pete, potapam ih u mirišljave soli, lakiram nokte. – Mogu li da budu crveni? – pitao je. – Zašto ne – rekla sam i zakazala pedikir. Prvi put u životu. Htela sam da mu udovoljim. A jedan deo mog uma se tome protivio: – Šta nam se desilo kao vrsti? Kako smo najednom postali tako nesposobni da moramo platiti da nam neko drugi odreže nokte? Kad sam ja postala takva? – Nakratko ućutkam um maštarijom o lotos stopalima koja će Dojran obožavati. Znam da bi trebalo da uživam u tretmanu, ali nelagoda je jača. Ko je ova žena i zašto mi pere noge u nezatamnjenom izlogu? Još mi nudi aromatični čaj i kolačiće. Neugodno mi je dok me dvori, ne umem da vodim male razgovore s njom, ne želim da ona zna čime se bavim, zazirem od njenog dodira. A njene su ruke nežne, glača mi pete, svaki moj prst za nju je mala planeta. Kad me pita za boju, spremna sam. – Crvena – odgovorim, a ona mi pokaže da je crvena spektar. Odaberem boju zgrušane krvi. Kad me pita jesam li zadovoljna, platim više nego što traži. Kod kuće se baškarim na krevetu bosonoga. Čekam da Dojran primeti. – To je nešto novo? – pita. – Aha – kažem nehajno. – Išla si na tretman? – Sviđa li ti se? – pitam. – Koliko si to platila, baš me zanima? Hiljadu-dve? – Ćutim. Možda od stida, možda od neverice. – Previše se troši u ovo doba godine – kaže – ali dobro, sama si zaradila, pa troši kako hoćeš. – Danas o tome mislim, jer mi je neudobna obuća nagnječila najmanji nokat na oba stopala. Prvo su bili ljubičasti, onda crni, a danas su bezbolno otpali, zgulila sam ih kao  nalepnice. Ne znam hoće li mi izrasti novi. Znam da Dojran neće primetiti da ih nemam.

*

Draga Morana,

trudna sam! Kad sam saznala, smejala sam se dok mi se glas nije raspukao kao granata. Onda sam nekoliko sati plakala u tišini. Takav je prvi trimestar, kažu. Biće lak i bezbolan ako ga prespavam. Kad se probudim, stomak će mi biti vidljiv i znaću kako da razgovaram sa svojim detetom. Zajedno ćemo ti pisati.

*

Draga Ramona,

budi mudra, ne govori nikome pre dvanaeste nedelje. Čak ti ni ja neću pre toga čestitati. Grlim te silno i pišem o svemu drugom, kao da ne znam ništa.

Išla sam na đotiš konsultacije, jer sama ne mogu prokljuviti kakav bi me posao usrećio. Znam, reći ćeš da previše tražim, posao ne usrećuje, samo donosi novac. Ne usrećuje ni novac, samo osigurava hranu i sklonište. Usrećuju serotonin i dopamin, a moje telo zaboravlja da ih proizvede. Izbegavam crnu čokoladu, vino, zeleni čaj, avokado. A Dojran mene. Njegovo telo i dalje mi je privlačno. Ako ga gledam dok spava, čita ili ćutke nešto radi. Nešto kao sklekove i zgibove. To ne radi često. – Zašto bih – kaže – stalno sam u pokretu, ne stajem. – U pravu je. Kad stane, onda je nezadovoljan, pa zvoca kako nikad nije. Prigovara mi da je hrana nezačinjena, a kuća prljava. Hrana možda jeste bljutava za njegov ukus, ali u kući je sve staro i potrošeno, mogu da čistim ceo vek, a nikad čisto. Sam je odabrao ovu kuću od vlage i mraka, pa sad od mene traži da na smetlištu napravim dom. Ne umem.

Nedostaje mi. Iako je svake noći uz mene. Užasno je frustrirajuće osećati muško telo u svojoj blizini. Zategnuto, čvrsto, besprekorno telo, telo kao u Isusa pre nego što je podvrgnut torturi. I ostati uskraćena. Za dodir. Nekad sam toliko tužna da bih ubila. Đotiš kaže da će me taj poriv proći, samo ako se usredsredim na sebe. I još kaže: – Možeš zarađivati na tuđim slabostima. – Kad sam pitala šta bi to moglo da znači, rekla mi je da moram prokljuviti sama. Teoretski, mogla bih da trgujem opijatima, točim alkohol, otvorim kockarnicu, budem mama-mafija, ali mi se to ne savetuje. Dojranu ću ovo prećutati. Da mi ne prigovara. – Platila si nekoj tamo babi da ti kaže nešto što sam ti ja mogao reći? Ma ne ja, nego bilo ko – frktao bi. A nije baba, žena naših godina. Razradila je odličan posao, nedeljama se čeka na termin kod nje. Nedeljama! Ne može Dojran to razumeti, za njega je rasipništvo sve što nadilazi troškove hrane.

Otvorila sam profil na Tinderu. Nemoj me osuđivati, ništa još nisam napravila, verovatno i neću, samo mi je beskrajno dosadno. Ili sam usamljena. Svejedno. Znaš šta je najluđe od svega? Zamišljam da je i Dojran tamo, pa ćemo se sresti pod tuđim imenima i lažnim fotografijama. I početi ispočetka. Za Tinder sam pozajmila tvoje ime. Računam da ti ne smeta, ionako si sad preokupirana nečim daleko važnijim. Treba mi pet profilnih fotografija, pa zauzimam poze kao da nisam sama za kuhinjskim stolom. Sto je raskliman, masnoća na pločicama pravi reljefe, s mikrotalasne otpada ručka. U rerni mornarski složenac, to mi daje pun školski čas da završim sve što treba. Zigram se, nasumično izlažem delove tela. Gležanj. Pupak. Rame. Prsti u crnim satenskim rukavicama. Pramen kose i zlatna meduza na ušnoj hrskavici. Stopalo. Pootpadale nokte sam docrtala, izgledaju kao pravi. Iz rerne se širi miris krompira začinjenog lovorom i lukom. Čim izvadim sočno meso, momci mi šalju poruke. Svi kao jedan. Pozdrav, kako si, šta se radi? Veza ili kombinacija? 20 km od mene, gde je to? Jebeno si mi privlačna, daj broj da se čujemo. Lepa ti je koža, pokaži mi još. Udata, razvedena, šta tražiš ovde? Tebe, vraga, ljubavnika, muža. Razonodu. Svežu strast. Zavođenje. Kada smo ukinuli zavođenje? Nikome još nisam odgovorila, samo ih gledam. 

*

Draga Ramona,

nadam se da si sretna i, ako je to razlog tvog nejavljanja, ne zameram ti. Imam izvanredne vesti i znam da ćeš ih proslaviti sa mnom, gde god bila. Na Tinderu nisam našla Dojrana. Ni ljubavnika. Našla sam posao. Već od prve zarade mogla sam da iznajmim pristojan stan i odselim se iz Dojranove kuće od blata. Sad zarađujem tako dobro da mi ni februarske jagode ne predstavljaju luksuz. Otkako sam otišla, Dojran je lud za mnom, ali i to će proći. Želi da budemo kao nekad, kaže. A to ne možemo, jer nikada nismo ni bili. Onaj njegov prvobitni smeh, nije to bila radost, već nelagoda. Otkako sam se setila sebe, ne tolerišem ni najmanji zazor pred telom i njegovim nepobitnim zakonitostima. Baš kao mnoga veličanstvena otkrića, i ovo se dogodilo pukom greškom. Da ne kažem, igrom slučaja.

Izvesni Roberto_Graf napisao mi je: – Primetio sam nešto iznimno zanimljivo na tvom profilu. – Pogledam njegov, umesto lica postavio je knjigu, pa odgovorim: – I ja na tvom. Ako je istina to što piše. Da imaš hrabrosti ne svideti se drugima. Šta si ti primetio? – Da imaš Candy mikrotalasnu – odgovori. – Nasmejem se. – Istina – pišem – imam, ali ne koristim. Maestralno zapažanje. – Vrag je u detaljima – stigne odgovor. – Onda mi daj još detalja – otipkam. – Jesi sigurna da ćeš podneti? – pita. – Testiraj me, bistrooki. – U redu – kaže. – Oblik tvog stopala govori mi da si intuitivna, strastvena i ambiciozna. Tačno? – Ortoped? – pitam. – Haha, ne. Pravnik – odgovori. – Onda ne vredi da ulazimo u raspravu – napišem. – Sve što kažem biće upotrebljeno protiv mene. – Neće – odgovori. – Odbranio bih te i od tebe same. – Kako? – pitam. – Kao Hiperid Frinu – napiše i obori me s nogu.

Našli smo se istog dana. – Šta je za tebe savršen dejt? – pitao je. – To ne postoji – rekla sam. – Vidi se da nisi izlazila sa mnom – osmehnuo se i poveo me u šetnju. Sat vremena kasnije sedimo na kamenoj klupi iznad grada, gledam razbacana svetla kako plutaju po mraku, vazduh je najednom oštar kao na planini. Roberto, ako mu je to pravo ime, nosi laganu vetrovku s kapuljačom, plećat je i krakat, tankog struka. Ima naglašene očne duplje, široke nosnice i kratak nos, debele usne. Privlačan mi je, ali ne znam šta bih sa njim. On zna. – Da li bi ti prijalo – pita – da ti izmasiram stopala? – I pre nego što odgovorim, klekne ispred mene i obuhvati dlanom moju prašnjavu letnju čizmu. – Mogu li? – pita. – Klimnem i on me izuje kao da je to oduvek radio, brižljivo odlaže čizme kao da su relikvije, svuče mi čarape, stavi ih sebi u džep i posveti se mojim stopalima kako niko pre njega nije. Zatvorila sam oči i utonula u kamenu klupu kao da je sunđer. Roberto_Graf ima dodir čarobnjaka, jagodice njegovih palčeva glade mi tabane dok ne postanem meka i paperjasta, a kad mi dodirne procep između palca i drugog prsta, osetim treperenje ispod grudne kosti. – Prija li ti? – čujem ga kroz mrak mekši od vode. – Gde si to naučio? – pitam. – Prirodno sam nadaren – kaže i pogledamo se u oči. Poželim da palcem desne noge razdvojim njegove mesnate usne, a on kao da čita tu misao, prisloni moje tabane sebi na lice i udahne. – Božanstvena si – kaže, pa lizne moj desni palac, uvuče ga u usnu duplju i kruži oko njega jezikom. Druga noga odmara mi se u njegovom krilu, kako osetim pulsaciju, tako ga nežno prignječim petom. Roberto_Graf guta moje nožne prste, jedan po jedan, pa sve odjednom, diše sve brže, dok se njegov nemi krik ne odbije o svod mog  stopala. Raširila sam prste u lepezu, on je još jednom celivao svaki, prineo je čelo mojim cevanicama i poljubio mi stopala onako kako su plemkinjama ljubili ruke. – Voleo bih da se ponovo vidimo – rekao je i otad smo se viđali narednih nekoliko nedelja.

Dojran nije primećivao da mu sve češće podvaljujem gotova jela iz konzerve. Ili mu nije smetalo. S Robertom sam se sastajala na raznim mestima, nijedno nije bilo naše. Jednom me je odveo na izlet kraj reke, hodala sam bosa po mokrom pesku, a on je patio što nije pas, jer ništa mu ne bi utolilo žeđ kao kišnica koja će popuniti tragove mojih stopa. Da ga utešim, nasula sam vode u cipelu i dala mu da pije. Drugi put smo sedeli pod starim platanom kao pod prozračnim šatorom, izvadio je kutiju bestidno krupnih jagoda i jednu po jednu pretvarao u kapice na mojim nožnim prstima. – Ne dam da ih tek tako pojedeš – rekla sam. – Moraš ih prvo otkupiti. – Ne pitam za cenu – odvratio je. – Samo imenuj zvaničnu novčanu jedinicu. – Poezija – rekla sam i Roberto_Graf nije se dao zbuniti. – Sišli smo s uma u sjajan dan / Providan, dubok, — nama, draga, znan, / I svetkovasmo ocepljenje to – recitovao je dok nisam zgnječila jagodu na njegovim usnama. – Ti stvarno znaš kako da usrećiš ženu – rekla sam. Jednom mi je oprao noge u skupom vinu i podelili smo kubansku cigaru koju sam držala nožnim prstima. – Nikad nisam sreo ženu kao što si ti – rekao je. – Niti ćeš – odgovorila sam i pomilovala ga palcem. Na našem poslednjem susretu bio je potišten, nisam slutila kraj, samo mi se činilo da mu treba malo motivacije, pa sam se izula i gurnula mu noge u krilo. Sedeli smo na klupi s koje iznemogle majke nadgledaju decu na toboganima i celo igralište bilo je samo naše. Zagnjurio je lice u moje tabane i kako sam na njima osetila njegov vreli dah, tako me noć upila u sebe kao božanska utroba. Roberto_Graf zagledan je u mapu mojih stopala kao da će ga ona izbaviti iz lavirinta u kojem se obreo zahvaljujući nemilosti sopstvenog uma. – Selim se – kaže. – Neizbežno je, ne mogu odbiti posao. – Ne čeka da nešto kažem, iz džepa vadi kutijicu za nakit, uzima iz nje široki zlatni prsten i stavlja mi ga na treći prst. – Oproštajni dar – kažem i podignem nogu ka uličnoj svetiljci – predivan je. – Potroši ga – rekao je – tako ćeš me još jednom usrećiti. – Hvala, ti si najvelikodušniji muškarac kojeg sam srela – rekla sam, opkoračila ga i gurnula mu oba stopala u hlače. Mesec je spustio jednu zraku niz procep na mom poprsju, klizi, pada pod pupak, pa se rascveta u mojoj ružičastoj nutrini dok mi se pod tabanima razliva Mlečni put.

Robertovim sam prstenom platila selidbu i stan za narednih nekoliko meseci, a ubrzo mi je on poslao druge nalik sebi. – Mislila sam da si jedini – napisala sam mu. – Jesam – odgovorio je – ali to ne znači da ne možeš zarađivati na diletantima. – Plaćaju dobro i plaćaju raznovrsno. Da mi dodiruju stopala. Ili da ih gazim. Za neke sam čista i negovana, za druge hodam po blatu. Uživam u oba scenarija. Toliko uživam, da se na termin kod mene čeka nedeljama. Neki ne dočekaju, pa im šaljem iznošene najlonke ili razgaženu obuću. Juče mi je za jedan takav paket uplaćen iznos od dve prosvetarske plate. Diskrecija zagarantovana, ali ovo ti moram reći: vlasnik računa s kojeg sam primila uplatu preziva se Kostelnik. Na oba mala prsta izrasli su mi dijamantski nokti.