FORUM TOMIZZA 2025

SIMPOZIJ POHVALA LUDOSTI

PRETORSKA PALAČA, KOPAR

Mirjana Đurđević:

“Rat ludaka i budala”

Budući da se već skoro pola godine osećam kao u onom vicu o Muji i Roršahovom testu – pokazuj ti meni šta god hoćeš, ja samo na jedno mislim – na ovogodišnju temu Foruma Tomizza,  Pohvala ludosti, mogu ga da odgovorim jedino razmišljanjem o pobuni u Srbiji. Dakle, onim što me mesecima okupira noć i dan, bez prestanka. I ima i nema veze sa Erazmom, ali dovoljno je ludo da pokušam.

Nadstrešnica netom rekonstruisane Železničke stanice u Novom Sadu, što je inače tek jedan od mnogobrojnih visoko koruptivnih poduhvata srpskih vlasti, srušila se 1. novembra 2024. i u trenutku ubila četrnaest, mahom mladih, ljudi i dece, kasnije se broj povećao na šesnaest. Preživela je samo jedna devojka, majka je dvogodišnjeg deteta, i za nju je tek pre par nedelja potvrđeno da više nije u životnoj opasnosti. Bez obe noge, i bez polovine karlice.

Prvi protesti, u Novom Sadu, počeli su već sutradan. Više kao komemorativni skupovi građana, još uvek šokiranih nesrećom. Usledio je Beograd, dan kasnije. Pojavio se motiv crvene šake i slogan Ruke su vam krvave! Ljudi su u narednim danima počeli da izlaze na ulice u 11:52, čas kada je nadstrešnica pala, zaustavljajući saobraćaj na četrnaest minuta za (tada) četrnaest poginulih. Ti protesti, koji kao da su pre sto godina bili, zvali su se prosto Zastani, Srbijo!, i Srbija je zastala. Ne mogu više da se setim kada su se Studenti pojavili da zastanu grupno ispred svojih fakulteta, svakako već tih prvih dana. Delovalo je spontano, ne nešto posebno organizovano.

I vlast je bila efikasna – u vidu podmetnutih „razjarenih vozača“ koji su pokušavali da prođu kroz masu, ako nekog i dokače, pesnicom ili automobilom, utoliko valjda bolje, zastrašiće ljude. Đavola su ih zastrašili, bilo ih je sve više i više iz dana u dan. A onda su u jednom takvom „spontanom“ napadu na studente Fakulteta dramskih umetnosti, u kojem je bilo i ozbiljno povređenih, prepoznati i snimljeni funkcioneri vladajuće stranke, ne baš prvi ešalon, ali dovoljno visoko postavljeni. Vlasti su se pravile mrtve – za njih se ništa nije dogodilo. Studenti Fakulteta dramskih umetnosti, podržani brojnim profesorima, reagovali su na ovo blokadom svog fakulteta tražeći pravdu za sebe i istinu o krivcima za pogibiju šesnaest ljudi. Odatle je krenula lavina blokada u prosveti – delatnosti kojoj su, činilo se dotle, i Bog i Država, davno rekli laku noć.

Danas, pola godine kasnije, gotovo sve srpske visokoškolske ustanove su u blokadi. Pridružili su se i srednjoškolci sa profesorima. Osnovci su redovni na protestima, s roditeljima ili sami. Klinci se igraju protesta po dvorištima obdaništa i duvaju u pištaljke kada ih vaspitači teraju na spavanje posle ručka.

Ludnica u najlepšem erazmovskom smislu je u toku, sve živo što je nosilo zrnce ludosti u sebi se probudilo iz letargije i pridružilo se studentima. Poludela, ili da kažem proludela, Srbija šeta sa studentima – između gradova, između sela, u cik-cak, po dijagonali, napred-nazad, mi sada dotrčimo 300 km do vas, samo da vas pozovemo u  goste, pa onda vi sednete na bicikle i drugim putem, onim kojim niko ne ide, dođete kod nas, da idemo zajedno u ono treće mesto. Neko u kome se u poslednjih trideset godina desila jedna jedina promena – na zid nikad omalterisane kuće je pored slike Slobodana Miloševića ukucana i slika Aleksandra Vučića. Jer tako kaže državna televizija, a druge nema. Hajde da se prebrojimo pred Novu godinu, na trgu Slavija – očas se okupi preko 100.000 ljudi. Sledeće prebrojavanje, u martu, preko 300.000 mirnih demonstranata, protiv kojih je upotrebljen zvučni top. Ili, pustimo prebrojavanje, hajdemo sad negde gde misle da se ne volimo pošto smo druge vere, što je bezveze jer se i ne poznajemo, kako možeš da ne voliš nekog s kim se ne poznaješ? Pa i tamo ima nekih studenata koji misle da je to bezveze. Hajde da se upoznamo i da ih zovemo u goste. Pri tom se zavolimo. A Evropa? Šta ona zna o nama osim onoga što joj je servirano ili joj je zgodno da zna? Idemo da se upoznamo i sa njom. U treningu smo, što nam je teško, biciklom, trčeći, kakogod.

Poludela Srbija nije oslobodila institucije, to će još potrajati, ali je učinila mnogo veću stvar – oslobodila je i oslobađa sebe, ljude, jer zemlja su valjda ljudi, a ne narod, kakva glupa reč. Ta kritička i kreativna sloboda Ludaka, njihova izvorna nevinost, zapravo je neosvešćena mudrost koja ironijom i sarkazmom razotkriva apsurde društva u kome živimo čak i onima kojima je do juče glava „služila samo za podšišivanje“, tako se kod nas kaže, pod uslovom da su uopšte imali para da svrate u berbernicu.

Danas, posle od pola godine, može se čista srca reći da je većinska Srbija – Srbija Ludaka. I više nego dovoljno Ludaka pa da nam svane. Ništa spektakularno nećemo, samo da počnemo da živimo kao sav normalan svet u zemljama u kojima se državne institucije „drže Zakona ko pijan plota“, kako su podsmešljivo umeli da govore neki srpski političari. Pa ako se neko i ogreši o zakone, onda lepo ide u zatvor, i zatvor je za ljude – po Krivičnom zakonu.

Deluje vrlo optimistično, ali avaj, Srbija je i zemlja Budala. To su one osobe koje su nesvesne svoje nesposobnosti da prepoznaju stvarnost, koje ne razmišljaju racionalno i deluju iz čistog neznanja ili nepromišljenosti. Ako i imaju nekakve diplome, često su ih kupili od nekih drugih Budala koje su se prvi setile da je sve na prodaju. Budala je, prema tradicionalnim vrednostima, neko ko ne uči, ne raste, često uzrokujući štetu drugima ili sebi. Budala ne dovodi u pitanje norme, niti razmišlja o tome šta je ispravno a šta pogrešno. Budala nije ni kritična ni kreativna. Ona je pasivna u svom neznanju i ne prepoznaje sopstvene greške. Budala misli da zna sve, sigurna da sve što govori još veća Budala mora biti istina. Samim tim nije sposobna da postavlja pitanja. A i zašto bi, lakše je biti budala nego lud.

Dakle, koliko Ludost može biti poželjna jer omogućava kritiku i duhovnu slobodu, Budale rigidno ignorišu osnovna pravila razuma i stoga su veoma negativne po društvo. Čak i ako su nominalno u manjini. „Budali ne vredi govoriti“, poznata je uzrečica. I tačna. U njihovim glavama, stvarnost je statična i jednostavna, jer je to mnogo lakše nego razumeti dublje slojeve postojanja. I, naravno, one su ti koji stvaraju haos – ne zato što su obavezno zli, već zato što se uporno drže svoje neuke zone komfora.

Hajde da pokušamo da sistematizujemo zašto su Budale opasna po društvo:

1. Ne prepoznaju posledice svojih postupaka

Budale su, često, nesvesne dugoročnih posledica svojih postupaka. One mogu delovati impulsivno i doneti odluke koje se u trenutku čine nevažnim, ali koje dugoročno mogu srušiti temelje sistema. Kada jedna Budala upravlja ekonomijom, politikom, ili čak malim društvenim skupinama, ne uzima u obzir kako će njene odluke uticati na druge, i to je prvi korak ka povećanju haosa.

2. Nedostatak kritičkog mišljenja

Budala je nesposobna da analizira stvarnost ili da sagleda stvari iz više uglova. Zato je najopasnija jer nije sposobna da se suoči sa kompleksnostima. U svetu u kojem je sve povezano, jednostavna rešenja i površna uverenja mogu doneti velike štete. Budale se obično drže svojih stavova bez spremnosti za dijaloge ili sagledavanje novih perspektiva.

3. Održavaju status quo

Budale, u svojoj suštini, održavaju status quo, čak i kad on očigledno ne funkcioniše. One često biraju jednostavnost umesto složenosti, i to je ono što ih čini toliko opasnim u političkom i društvenom kontekstu. U društvima koja se razvijaju ili traže promene, Budale će uvek biti na strani onih koji govore da sve treba da ostane isto. A kad društvo stagnira, onda se suočava sa političkom, ekonomskom i društvenom apatijom.

4. Manipulacija i verovanje u autoritete

Budale lako postaju žrtve manipulacije. Zbog svog neznanja ili površnih stavova, one su spremne da slepo veruju autoritetima i medijima, što ih čini lakim metama za razne vrste propagande. U društvu u kojem mediji i političari oblikuju stvarnost, Budale će lako prihvatiti ono što im se servira, ne postavljajući pitanja i ne tražeći istinu. Ove manipulacije mogu oblikovati celokupnu politiku, ekonomske odluke, pa čak i vrednosti u društvu.

5. Podstiču polarizaciju

Zbog toga što Budale ne priznaju nijednu perspektivu osim svoje, one često postaju pokretači polarizacije. Budala je sklona da stvari vidi crno-belo, bez nijansi sive, što je najopasniji način da se razdvoje ljudi i stvori polarizovano društvo. Takve podele često dovode do nasilja, netrpeljivosti i opasnih društvenih razdora.

6. Nepoznavanje vlastite nesvesnosti

Možda najopasnija stvar kod Budala je da one ne prepoznaju da su Budale. Ovo stvara problem jer one nikada neće imati želju da se koriguju, da postanu bolje ili da se obrazuju. One nisu ni svesne svoje nesvesnosti, što ih čini izuzetno stabilnim faktorima propasti. Samozadovoljstvo je njihova najopasnija karakteristika – one nisu ni svesne koliko su njihovi postupci destruktivni.

Budale su, dakle, opasne ne zato što su obavezno aktivno zle, već zato što ne prepoznaju ili ignorišu stvarnost, nemaju jasnu svest o posledicama svojih delovanja, i često su ti koji usmeravaju tok događaja u pogrešnom pravcu. Ironično, Budale mogu biti i najubedljivije jer su uverene u svoje tačne stavove, dok Ludaci oko njih pokušavaju da postave kritičku distancu.

Nekoliko puta sam pomenula „ne obavezno zle“ iz nekakve bolećivosti, šta li, budući da primećujem  da je u ovom  događajima u  Srbiji i priličan broj Budala s prave strane istorije.  Kakva će do kraja njihova uloga biti, ne umem da predvidim. Ne verujem da će menjati stranu, mada već tu i tamo naprave poneku manju štetu – iz karaktera, a posle im je nemoguće objasniti zašto više to ne treba da rade. Ali ima i ubačenih Budala, one su lakše prepoznatljive.

Mnogo me više brinu aktivno zle Budale, na vlasti, manjoj ili većoj. Jer opasnost od njih nije samo u nesvesnosti i nepoznavanju realnosti, već u svesnoj manipulaciji i zloupotrebi moći. Istini za volju, neki od njih svojim intelektualnim i/ili obrazovnim kapacitetima značajno prevazilaze one obične Budale, sve je njima mnogo jasnije, ali se svesno prave da su Budale iz čisto lukrativnih razloga. Ma obični pokvarenjaci – stoga ipak zle Budale, mnogo je glupo biti pokvaren, džaba ti visok IQ. U tom kontekstu, Budale postaju oružje, ne samo za svoje lične pohlepne interese, već i za dugoročno podrivanje temelja društva.  Evo nekoliko ključnih razloga zašto su ove Budale posebno opasne:

1. Manipulacija realnošću i informacija

Zle Budale na vlasti često svesno kreiraju lažne narative i koriste medije da manipulišu percepcijama običnih Budala. Na taj način stvaraju alternativnu stvarnost, u kojoj je laž postala istina, a istorija se revidira prema potrebama trenutne političke agende. To nisu Budale koje veruju u svoje neznanje. One koriste to neznanje kao alat za kontrolu mase. U Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, takve Budale na vlasti koriste nacionalizam, strah i neinformisanost kao gorivo za svoje političke mašine.

2. Podsticanje podele i mržnje

Zle Budale na vlasti često traže krivce za sve neuspehe u društvu – bilo da je to unutrašnji neprijatelj (društvene grupe, opozicija, manjine) ili spoljne sile, često i oboje. Kroz ovu polarizaciju one podstiču mržnju i netrpeljivost, ne zbog nesvesnosti, već svesne potrebe da se održe na vlasti. Takve Budale će podsticati konflikte, razdore i mržnju jer im to daje moć i kontrolu. Dobar primer može biti politika koju često viđamo u autoritarnim režimima, gde vlast koristi strah od drugih da bi održala svoju dominaciju.

3. Zloupotreba demokratije

Zle Budale na vlasti često koriste demokratske procese da bi došle do svojih ciljeva. One mogu manipulisati izborima, pravima građana, pa čak i pravnim sistemom da bi ušle u vlast i ostale tamo, bez obzira na štetu koju nanose društvu. Njihova manipulacija nije slučajna – oni namerno koriste demokratske alate da bi ugušili demokratiju. Na primer, raspisivanje izbora u situaciji kada su već uspostavljeni autoritarni mehanizmi, ili zatvaranje usta medijima pod izgovorom nacionalne bezbednosti.

4. Neumerena pohlepa i korupcija

Zle Budale nisu samo neinformisane – one aktivno eksploatišu sistem za svoje lične ili partijske interese. Korupcija je njihov glavni alat. Manipulišu javnim resursima za svoje privatne projekte, a sve pod izgovorom da rade u interesu naroda. Ove Budale znaju da je narod obespravljen i nezadovoljan, ali ne biraju sredstva da nastave svoj pohod na finansijsku i političku dominaciju.

5. Politička i moralna amnezija

Zle Budale na vlasti imaju sposobnost da ignorišu prošlost i ponovo prave iste greške koje su već dovele do propasti. One „zaboravljaju“ istorijske nepravde i traže novog neprijatelja, pri tom zaboravljajući sopstvene greške. Kroz amneziju o vlastitim postupcima, one lakše kreiraju nove mitove i legende koje služe za opravdavanje autoritarnih poteza. I tako, sve dok su na vlasti, istorija se ponavlja u obliku novih grešaka.

6. Opasnost od porasta autoritarizma

Aktivno zle Budale kreiraju autoritarne režime – ne prezaju od toga da ignorišu sve demokratske vrednosti kako bi došli do svojih ciljeva. Takve vlasti koriste zakonodavstvo, pa i policiju, da pretnjama, nasiljem, ili zakonskim merama slome sve oblike opozicionog delovanja i/ili proteste. Zle Budale ne teže ka balansu ili harmoniji, već potpunoj dominaciji. U tom procesu, sve što im se ne sviđa je ili proglašeno za „opasno“, „nelojalno“ ili „antidržavno“, čime se sloboda govora i ljudska prava vrlo brzo marginalizuju.

Dakle, aktivno zle Budale na vlasti nisu samo neobrazovane ili nesvesne – one su svesno opasne jer koriste svoje pozicije da bi izmanipulisale, kontrolisale i uništile. One ne žele samo da veruju u laži, već žele da ih nametnu svima. A kada takve Budale dođu na vlast, a u Srbiji su odavno zasele, one ne samo da štete sadašnjoj generaciji, nego stvaraju kulturološke, političke i ekonomske ruševine koje se teško popravljaju.

Hvata me beznađe, a još nisam stigla do kraja. Do Vrhovne Budale, i to sa, pretpostavimo, izraženim narcističkim osobinama – za društvo i sistem posebno pogubna kombinacija. Narcisizam u kombinaciji sa zlom i vlašću stvara eksplozivnu smesu, jer takva osoba ne samo da ima neuračunljive stavove, već je njeno ponašanje izuzetno destruktivno po sve oko nje. Hajde da se malo igram bosonogog psihologa, jer bolje da se igram nego da sednem i plačem, na šta bi to moglo ličiti:

1. Nepodnošljiva potreba za obožavanjem

Vrhovna Budala narcisoidnog tipa zahteva bespogovorno obožavanje i divljenje. Svaka kritika, ma kako bila konstruktivna, doživljava se kao napad. Ovaj nedostatak samokritičnosti postaje fatalan jer ta osoba nije sposobna da uoči svoje greške ili da shvati ozbiljnost svojih postupaka. U politici, to često vodi ka pogrešnim odlukama koje nisu zasnovane na realnim potrebama naroda, već na njenom egocentrizmu i potrebama da bude voljena ili poštovana. Takva osoba će se držati vlasti po svaku cenu, čak i ako to znači da uništi sistem koji bi trebalo da je kontroliše.

2. Manipulacija i gaslighting

Jedan od najopasnijih aspekata ponašanja svakog narcisa, pa tako i naše Vrhovne Budale, je manipulacija i gaslighting – neprestano stvaranje alternativne stvarnosti u kojoj Vrhovna Budala postaje jedini izvor istine. „Pobogu, zar ti više veruješ svojim očima nego svojoj Vrhovnoj Budali!?“ –  ladno će ti se obratiti iz televizora. Tako Vrhovna Budala stvara svet u kojem su svi njene žrtve, a ona je jedina osoba koja razume šta je najbolje. Ovaj oblik psihološke igre dovodi do skretanja pažnje javnosti sa bitnih tema na senzacionalističke budalaštine, pod čijim naletom kritički glasovi utihnjuju i sele se u drugi plan, pri čemu ljudi gube veru u sopstvenu percepciju stvarnosti.

3. Potreba za apsolutnom kontrolom

Vrhovna Budala narcističkog tipa vidi sebe kao gospodara Univerzuma – svaka osoba, institucija ili situacija treba da se pokorava njenoj volji. Sve što je u njenoj moći zloupotrebljava u svoju korist – ekonomske resurse, medije, pravosuđe, policiju, vojsku su nam na svu sreću već razorili… Sklona je donošenju impulsivnih i iracionalnih odluka, zasnovanih na pukoj potrebi da pokaže superiornost i održi vlast. Ove odluke najčešće nemaju dugoročne koristi po Vrhovnu Budalu, ali ipak privremeno zadržavaju kontrolu u svojim rukama.

4. Neverovatna nesposobnost za empatiju

Naša Vrhovna Budala nije samo nesvesna problema – ona je najčešće i totalno indiferentna prema patnji drugih ljudi. Empatija je za nju strana reč. Mnoge odluke koje donosi, čak i ako imaju ozbiljne društvene posledice, neće izazvati nikakvu osećajnu reakciju. U njenom svetu, jedino što je važno jeste kako će njene odluke izgledati na spolja. To znači da može donositi opasne političke odluke, podstičući konflikte, siromaštvo, ili gubitak slobode, sve dok ona i dalje ima nepobitnu moć.

5. Rizik od političkog izolacionizma

Ovakva osoba, posebno ako je duševno bolesna, sklona je izolaciji – ne samo u privatnom životu, već i u političkom okruženju. Zbog svoje potrebe za superiornošću i odbojnosti prema kritici, ona može da se okruži lojalistima, da stvori izolovane grupe koje nisu sposobne da prepoznaju realnost i koje je podržavaju u svim njenim postupcima. Ovaj tip vlasti postepeno dovodi do društvenih podela, gubitka međunarodnih savezništava i izolacije države na svetskoj sceni. U tom procesu, narod može biti u potpunoj zabludi o spoljnom svetu, jer Vrhovna Budala uspešno kontroliše medije i informacije.

6. Brutalna odmazda i zloupotreba vlasti

Kada je Vrhovna Budala pri tom i narcis, ona ne samo da izbegava odgovornost, već je sklona i brutalnoj odmazdi prema onima koji je kritikuju ili se protive njenoj volji. Ovakve osobe nisu u stanju da podnesu bilo kakvu kritiku ili opoziciju, pa koriste svoje pozicije za osvetu. To može uključivati zatvaranje političkih protivnika, zloupotrebu pravosuđa za lične obračune, ili diskreditaciju svakoga ko bi mogao da ugrozi njihov imidž.

7. Opasnost po duhovno i moralno zdravlje društva

Narcisizam na visokom položaju stvara koruptivnu kulturu i moral društva može biti ozbiljno narušen. Kad ljudi vide da vlast vlada bez ikakvih moralnih principa, često bez obzira na patnju i ljudska prava, društvo gubi temelje na kojima se gradi poverenje i solidarnost. Takav Vrhovnik pokazuje da se nepravednost i nasilje mogu koristiti kao alati za ostvarivanje ličnih ciljeva, što je duboko korozivno za duhovnu i moralnu strukturu zajednice.

Da sumiramo, Vrhovna Budala sa narcističkim osobinama je, dakle, kombinacija opasnog vođe i psihološkog profila koji se ne ograničava na društvene štete – ona je sposobna da napravi dublje i trajnije rane u psihološkom, moralnom i političkom tkivu nacije. Takav vođa je opasan, ne samo zato što donosi loše odluke, već i zato što je sklon samouništenju koje povlači celu naciju za sobom.

Jao, pa ovo je strašno! Ne znam zašto to sebi radim. Od priče o Ludacima koji su Srbiju izvrnuli kao čarapu, na svetliju i čistiju stranu, pokušajem da budem pametna dovela sam sebe u stanje potpunog očaja. Da mi je sad ovde kojim čudom Erazmo upitala bih ga: „Boga ti, čoveče, šta sad da radimo? Propali smo načisto. Nego, šta misliš, hoćeš li da mi pomogneš da kreiramo ovde sad lik Vrhovnog Ludaka? Jedino takav bi mogao da spase Srbiju…“ Onda bismo se malo gledali, on bi mi se samo smejuljo i sitno odmahivao glavom, pa bih i ja počela da se smeškam. Na kraju bismo prasnuli u glasan smeh,  naglo ustali sa stolica, digli ruke u vis, počeli da skačemo i da se deremo: „Ko ne skače on je Ćaci! Ko ne skače on je Ćaci!…“