FORUM TOMIZZA 2026

SIMPOZIJ ORIENT EXPRESS

TALIJANSKA ZAJEDNICA “FULVIO TOMIZZA”, UMAG

Szabolcs Tolnai

“Emanacije: esej iz postkolonijalne filmske teorije ”

Orijent je jedna od najdubljih i najčešćih slika o drugome, Edward W. Said

1.

Bavim sa filmom, ređe pozorištem i radiodramom. Sa pojmom emanacije –  izlivanja svetlosti – odnosno Božanskom samootkrivanju sam se prvi put susreo radeći na filmu Peščanik po motivima porodične trilogije Danila Kiša. Privuklo mi je pažnju taj pojam jer film jeste zapis svetlom, gde svetlo kada osvetli materijal, ujedno ga i sprži, ostavljajući otiske ljudskih likova i drugih formi u pokretu. Na taj način stvara i čuva zapis njihovih priča i vremena.

U nekim oblicima islama, emanacije grade temeljni kosmički model. Naprimer u šiitskoj kosmičkoj teologiji,  u sufizmu ili kod bektaša. Bektaša ima na ovim prostorima u Makedoniji i Albaniji. To je najtolerantnija vera koju poznajem – zato su i vekovima proganjani. Za većinski, sunitski islam, teorija emanacije je neprihvatljiva i smatra se jeretičkim učenjem.

Ta scena u Peščaniku govori o tome koliko su čudni  Gospodnji putevi  uprkos trudu  moćnika i političara i sveštenika raznih vera da narod zalude mržnjom. Ta genijalna Kiševa scena je susret ljubavi i kafkijanske  birokratije smrti.

Eduard Sam dolazi kod svog prijatelja Andrije Laufera na novosadsku železničku stanicu da bi se raspitao u vezi svoje žalbe koju je uložio u vezi smanjenja njegove penzije . Andrija se ponaša kao da ga ne poznaje, jer se plaši od službenika koji sa njim sedi u istoj kancelariji, koji je verovatno žbir. 

Dok Andrija Laufer lista velike sveske i račune, Eduard ima unutrašnji monolog o njegovom prijatelju u formi svojevrsnog ispitivanja na nebu:

„ISPITIVAČ: Nije li čudno da on još uvek radi na tako odgovornom mestu?

  EDUARD SAM:  Ne treba zaboraviti, da se gospodin Laufer, negde dvadesetih, oženio muslimankom iz Sarajeva i tada je prešao u Muhamedanstvo. Službeno ime mu je Alija Latifić, ali mi smo ga zvali njegovim starim imenom…mislim da je to učinio bez naročitog insistiranja njenih roditelja, hoću da kažem iz ljubav. Kada mu je žena umrla, on je postao nekom vrstom laičkog derviša: izučavao je Kuran i učio arapski. Mislim da se on spremao za neku misiju u Meki ili Palestini, ali nikada nije našao snage da se udalji od ženinog večnog boravišta. Bio je uveren da će se sresti sa njom…barem u nekom obliku…

GLAS ISPITIVAČA: Skratite.

EDUARD Mislim da je ljubav isijavanje Boga.

Za to vreme Andrija završava zapisivanje Eduardovih podataka.

ANDRIJA Evo…javite se kroz mesec dana. Pismeno. Nadam se da će stvar biti uzeta na razmatranje.”

2.

  Dolazim iz  okoline Subotice u Srbiji, a u blizini moje kuće, nalazi se jedna velike šuma. Ta šuma se uvukla u moje radove zadnjih petnaestak godina neprimetno, kao neki vagnerovski lajt motiv.  

 Snimajući razne priče i i provodeći tu dosta vremena, postao sam svedok  promena u njoj koje odslikavaju svetska dešavanja.

Na moje oči su kroz nekoliko godina jezera u njoj pretvarala u suv pesak. Da bismo završili snimanje jedne scene na obali jezera, dve godine kasnije morali smo otputovati daleko jer se originalno jezero kompletno isušilo.  

 U šumi se proteže evropska granica prema Mađarskoj. U jednom momentu pojavile su se izbeglice sa bliskog istoka. Prvo njih nekoliko, pa u sve većem broju. Tako su se polako i u mojim filmovima pojavili ti ljudi. U operskom filmu prema poeziji i pripovetci Sobodana Tišme pod nazivom Kralj šume, koju dugo godina povremeno snimam bez finansijske pomoći, izbeglice su se pojavile prvi put u samoj montaži. Ja ih u šumi nisam ni primetio, no na snimku  su se naknadno  videli ljudi koji su bili tu u našoj blizini, polusakriveni, dok smo snimali. Kasnije kad smo se upoznali odigrali su i neke male uloge  u filmu.

Onda je Mađarska izgradila žičanu ogradu kroz šumu, jer se šengenska  granica proteže kroz nju.

Nakon toga trgovci ljudima  preuzimaju kontrolu nad šumom. Zaratili  su između sebe. Mesecima, po ceo dan se čula pucnjava i rafali, ni policija nije smela da uđe, ko zna koliko poginulih je dan danas tu zakopano u pesku. Za to vreme na nekoliko stotina metara odatle, mi smo paralelno živeli našu svakodnevnicu.

U jednom drugom svom igranom filmu koja je ljubavna priča, glavna junakinja zimi u spavaćici se upućuje biciklom u šumu u potrazi za  čovekom koju voli. Dok vozi kroz mračnu šumu,  počinje da pada sneg koji je sve veći dok se ona zaleđena probija kroz šipražje. Kada stigne na mesto gde su se ranije susretali, pada pored bicikla u sneg. Snaga je polako napušta.

Snimanje te scene se odvijalo na  jednoj od najhladnijih noći te zime, ali snega nije bilo. Morali smo je veštački napraviti. To zna zaista divno izgledati. Nasred noćne šume, stvoren je veštački svet kao u bajci, sneg koji sija osvetljen ogromnim reflektorima, dok glumica na sredini pada od iznemoglosti.

Kako smo krenuli da snimamo scenu u istom momentu iz mraka šume izranja i nemo prolazi kroz filmsku ekipu grupa od dvadesetak iznemoglih  ljudi i dece prema ogradi koja se nalazi nedaleko, možda kilometar od nas. Krenuli su da osvoje zidine Evrope i da se prebace na njenu teritoriju. Sedeo sam iza monitora i gledao paralelno te dve scene, ta dva sveta koja kao da ne postoje jedan za drugog. Ili kao da sanjamo jedni druge.

Razmišljao sam čega će se sećati ta deca, šta će im ostati od te noći kada su prešli granicu. Da li će se sećati scene na snegu i reflektora i nesrećne autsajderske filmske ekipe u šumi koja smrzavajući se pokušava da snimi i objasni nešto o ljubavi nekoliko stotina metara van Evrope? 

Da li će možda neko od te dece  jednog dana postati pisac ili reditelj i opisati to veče u romanu ili napraviti na filmu? Da li će se to sećanje i magija iluzije preliti na njih kao što se njihova tišina prelila, emanirala na nas? Taj susret je promenio ceo moj daljnji pristup svojoj priči u nastavku snimanja.

Sa druge strane, shvatio sam da ako pošteno želim govoriti o tim ljudima, mogu govoriti samo o sebi i svom odnosu prema njima. To nije obaveza, umetnost ne trpi obaveze.  Priznajem imam i strahove povezane sa ljudima sa Istoka, naročito od onih sa radikalnim shvatanjem vere. Pošteno je govoriti samo kroz svoje predrasude, samo kroz moju ograničenu mogućnost pokušaja da ih razumem. Ako ih uopšte želimo razumeti, mislim da moramo pogledati duboko u sebe. A ako pogledam oko sebe, razmišljam, od čega se bojim kod nas…

Iako nisam ubeđen u postojanje Boga, to me ne ometa da mislim  o sebi kao o verniku, što je moja privatna stvar. Ali ako  zazirem  i zaobilazim od nekoga u Srbiji gde živim,  to je ćelavi čovek u BMV-u sa drvenim krstom na retrovizoru. Ili u Mađarskoj  neki od likova sa istetoviranom devicom Marijom i ogromnim krstom i njihovih ideologa u sakoimai i skupim kolima. Strah me je od poklonika raznih ideologija, koji bi najradije ubili  one koji se ne slažu sa njima. Od desničara, levičara, agresivnih vernika svih veroispovesti,  tradicionalista, ateista, liberala, libertarijanaca, čak i anarhista. Najslobodniji duh Bunuel, je lepo opisao kako je bežao u španskom građanskom ratu od anarhista, koji bi da su ga stigli, rado napunili olovom u ime slobode i jednakosti. U tom slučaju zakoni nas jedino štite, ako nas štite.

Koliko miliona ljudi je ubijeno od hrišćana fanatika u ime vere ljubavi?

 Varlama Šalamova su pred smrt pronašli zatvorenog u jednoj zapuštenoj ludnici, u užasnim uslovima već vrlo slabog. Čovek koji je napisao možda najvažnija svedočanstva o strahovitom iskustvu staljinističkih „levičarskih“ logora u Sibiru je tada tiho rekao, citiram iz sećanja: Najveća ljudska stradanja potiču od  ljudi koji žele da preprave svet, da ga poboljšaju nasilno.

3.

Ne verujem u zvanične diskurse politike, niti u politički jezik uopštavanja, etiketiranja, manipulacije i nasilja. One su uzrok, što nismo u stanju da vidimo jedan drugog, što nismo u stanju poslušati drugog. Niti mi njih, niti oni nas. Umesto jedinstvenog i neponovljivog, Leonardovog Homo Vitruvianusa, čoveka koji je božanski i kosmički simbol a istovremeno i simbol zemaljskog, materijalnog sveta, sfera političkog nas pretvara  u  dvodimenzionalnu ljušturu, u hologram. Čovek koji vidi samo hologram neke ideologije u drugom čoveku, je isto tako izgubio ljudska svostva. I sam je  postao hologram smrti. A to je cilj. Da ne vidimo čoveka u drugom čoveku, jer svi ti diskursi i ideologije postoje da bismo mogli ubiti onog drugog bez griže savesti. Da bismo mogli povući oroz snajpera i gađati decu koja se igraju ili žene koje idu po vodu, kao što su to „naši junaci“ radili iznad Sarajeva. I to bilo gde u svetu i bilo kad, uvek zarad jednog cilja, a to je borba za resurse i za kapital.

Nedeljno više puta  putujem između Beograda, Novog Sada, Subotice pa i Segedina, i često povedem putnike u kolima. Slušao sam neverovatne priče od raznih ljudi na tim putovanjima. O  majci koja je pobegla sa Kosova devedesetdevete i odgajila svoju ćerku i sina prodavajući štofove na subotičkoj pijaci dok nije umrla od kovida na aparatu za disanje. Bila je  toliko spretna u trgovini da je za svoj teški život uspela vukući rolne tkanina i smrzavajući se – ili topeći se na suncu – da zaradi toliko da im oboma ostavi po jedan stan u Novom Sadu. Njen sin koji sedi pored mene,  plače  dok mi priča kako je sanja na aparatu za disanje i kako i sam preživljava njene bolove koji kao da se prelivaju na njega. Kaže da ne može da se pomiri sa njenom smrću i kako  je još uvek traži. Iza svakog ćoška se nada  da će je sresti. Sada nastavlja prema Beogradu vozom, jer su objavili da u nekom lancu supermarketa traže ljude za obezbeđenje. To je posao gde se stoji ceo dan. Ima ozbiljne probleme sa kičmom ali pokušaće da se prijavi.

Kad je izašao iz kola gledao sam dugo za njim kako nestaje u gomili dok je ulazio na železničku stanicu ispod nastrešnice. Bilo je dvanaest časova. Tačno 24 sata kasnije srušila se ta ista nadstrešnica, postavši betonska grobnica za 16 ljudi. Sreća u nesreći da je tog dana, 1. novembra 2024. godine, bio organizovan veliki jednodnevni štrajk prosvetnih radnika sa potpunom obustavom nastave u školama. Srednjoškolci slučajno nisu bili na svom uobičajenom mestu okupljanja.

Vraćao sam se to veče kolima i objavio put. Došao sam ranije u blizinu železničke stanice da bih našao parking jer je sve bilo zatvoreno u gradu zbog tragedije. Dok sam čekao putnike, sedeo sam u mraku u kolima prekoputa stanice gledajući ogromne mašine koji su pod reflektorima razbijali betonsku ploču da bi se dokopali tela žrtava. Kao na nekom skupom filmskom setu SF filma koja prikazuje borbu divova-mašina nakon ljudske apokalipse. Život na Balkanu, reklo bi se, „svakodnevnica”, kao fenomenološka kategorija  za posmatranje ljudi kao belih miševa u laboratoriji. Mučno je i tužno gledati zemlju na periferiji osuđenu na ropstvo, gde su ljudi  postali potrošna roba prodani od svojih političara, lopova i kompradora.

Jednog dana sam poveo jednog arapskog momka. To je kod nas u Srbiji, još retkost.  Na moje iznenađenje govorio je naš subotički dijalekat. Moj otac je palestinac iz Gaze – objasnio mi je, a majka  je iz Subotice, Bunjevka.

 Upravo je očekivao vesti o stricu, jer su bombardovali zgradu u kojoj živi i već dva dana nisu znali da li je preživeo ispod ruševina.

– Kako gledaš na taj sukob? Pitao sam ga.

– Pa, ne možeš držati ljude zatvorene  kao u logoru beskrajno, a da se ne stvori pritisak i bes. To mora da eksplodira u jednom momentu. To se moglo očekivati.  –  odgovorio je.

 Ispričao sam mu o mom dragom poznaniku, muzikologu iz Novog Sada koji je da bi se spasio  od ludila ratova devedesetih otišao u Izrael i započeo novi život. I čijeg su unuka ubili na rejv koncertu kada su pripadnici Hamasa probili ogradu kod Pojasa Gaze  kada je ovo ludilo i započelo.

Jesuš Maria, Jesuš Maria – rekao je tiho iza mene moj saputnik arapin, na bunjevačkom.

Dok smo se dalje vozili, da promenim temu, ispričao sam mu da sam nedavno čitao Avicenu, odnosno Ibn Arabija, filozofa koji je vratio Aristotela, odnosno osnovne vrednosti zapadne civilizacije samim zapadnjacima i koliko me je oduševio. Momak je znao za njega. U  filozofskom svetu Ibn Arabija spaja se slikovnost  orijenta  sa  neoplatonskom mišlju.  Svet nastaje kao  rezultat Božijeg samoposmatranja,  kontemplacije i ekstaze  koju Ibn Arabi naziva intelekcijom. To je prirodno izlivanje energije, emanacija, gde se stvara kosmički lanac intelekata od kojih je svaka sama duša i telo svoga neba. Kroz te nebeske sfere, kao kroz neke lagune se preliva kosmička energija ljubavi i stvaranja nežno kao mlaka struja vode i blata. Na najvišem stupnju, na „Svetu ispod mesečevog neba” što jeste naš zemaljski svet, deseti intelekt oslobađa forme koja omogućavaju naše pojedinačne živote. Kada jedno  biće ugine, njegova jedinstvena forma se vraća istom sijajućem intelektu koji je potom zauvek čuva u sebi kao u ćilibaru.